Dve hiljade šesnaesta godina sa sobom pored velikih smrti nosi i velike filmove. Jedan od boljih koji izdvajamo je Cameraperson – dokumentarni memoar rediteljke iz Sijetla, Kirsten Johnson.

Cameraperson predstavlja video memoar sačinjen od višedekadnih snimaka koji su spojeni u jednu neverovatnu celinu. Autobiografski dokumentarac prati posleratno stanje jedne osiromašene porodice u Bosni i Hercegovini, porođaj i medicinske uslove u Nigeriji, sudsko parničenje nad ubistvom afričko-američkog čoveka od strane belca i Kirsteninu porodicu zajedno sa majkom koja pati od Alchajmerove bolesti.

cameraperson

Kirsten Johnson nas od početka uvodi u neku vrstu delirijuma snimajući detalje i prirodu same Bosne i Hercegovine. Na specifičan način prikazuje jednu porodicu u Foči i njihovu svakodnevnicu. Poprilično skroman posleratni život. Kuća u planinama, oko nje kilometri i kilometri proplanaka. Izvor hrane predstavlja stoka i domaća bašta, kao i planinske borovnice. Način na koji je ta porodica ugostila nju i njenu ekipu je zadivljujuće, na njihovim licima se može videti iskrena toplina. Takođe je izvanredno kako je Kirsten skrenula s teme rata, komentarišući haljine i marame koje nosi njihova baka, pokušavajući malo da ih oslobodi neugodnosti i da im skrene misli sa tumornih tema prebacivajući se na nesto živahnije kao što je moda.

Prebacujemo se u Sarajevo gde Kirsten snima ženu koja je živi svedok rata u Bosni. Prikazujući joj samo donji deo tela i detalje kao što su njene šake ili cigareta koju puši, vi bivate poneseni emocijama koje vladaju u tom kadru. Stvarate potpunu empatiju prema nepoznatoj ženi samo gledajući u njene šake koje beživotno padaju na njena kolena, dok opisuje šta se sve dešavalo u Foči za vreme rata.

Kirsten nas svojom kamerom vodi u Nigeriju gde prisustvuje donošenju dečaka na svet i nedostatku kiseonika za njegovog brata, zbog siromašnih medicinskih uslova.

Možda najveći utisak ostavlja scena kada dečak iz Avganistana prekriva levo oko, dok nabraja šta sve može da vidi desnim, zdravim. Dečak prepričava kako je našao mrtvog brata ispod bicikla i kako mu je jedan deo lica bio raspadnut prilikom udarca kamenom. Tada Kirsten zumira njegove oči koje su pune suza i u toj sceni možemo da čujemo Kirsten iza kamere kako plače i kaže ”plačem iako ne razumem jezik”.

Tokom filma možemo da vidimo različita iskustva ljudi i same ljude koji imaju određenu konekciju sa Kirsten i sa samim gledaocem kroz kameru.

cameraperson

Svoj život Kirsten predstavlja kroz snimke svoje dece, oca i majke koja pati od Alchajmerove bolesti. S jedne strane imamo snimak njene dvoje dece koja zajedno sa njenim ocem sahranjuju mrtvu pticu koju su našli u dvorištu. Deca su totalno zbunjena tim događajem i odbijajući da je samo bace u kantu za smeće, oni je sahranjuju blizu njihove kuće. Dok sa druge strane imamo njenu majku koja usamljeno luta po njihovom ranču. Snimak njene majke kako izgubljeno hoda po kupatilu ili način na koji češlja Kirsten, skoro kao dete, ostavlja utisak transparentnog bola prilkom gubitka roditelja.

Cameraperson predstavlja autobiografiju jednim delom zbog snimaka koji su ostavili jak utisak na rediteljku kroz celu njenu karijeru, a drugim jer je ona predstavila svoju priču punu bola, ljubavi i zivota, kroz jedno sočivo.


Ako niste do sada, zapratite našu Lifehacker.rs FB stranicu.


Autor: Ljubica Stanković