Nadaleko je čuven po kompoziciji „Za Elizu“, vrhunski kompozitor, pijanista i dirigent. Ludvig van Betoven je ličnost koja je ostvarila značajan uticaj na muzičko stvaralaštvo u periodu između ere klasicizma i romantizma. Uprkos pogoršanju sluha, uspeo je da stvori značajna dela kojima se svet i danas divi.

„Muzika je veće otkrovenje od svake filozofije i mudrosti“, govorio je Betoven. Za njega, svakako, to i jeste bila. Otkrovenje. Bio je neverovatan improvizator na klaviru na samom početku karijere. Predanim radom je uspeo da postane veliki virtuoz i da iskomponuje brojne sonate, simfonije i koncerte. 

Rane godine

Rođen je 16. decembra 1770. godine u nemačkom gradu Bonu. Bio je najstarije od troje dece Johana i Marije Magdalene van Betoven. Njegov otac bio je tenor na kneževskom dvoru, a kao izvor dodatnih prihoda davao je časove klavira i violine. Naučio je Betovena da svira klavir i violinu.

Kao dete je često morao da se povinuje očevim željama da svira za njega i njegovo pijano društvo usred noći. Ako bi odbio, otac bi ga pretukao. Česte batine koje je dobijao bile su samo pokušaj njegovog oca alkoholičara da ga načini muzičkim čudom poput Mocarta. Kako je odrastao, Ludvig je shvatao da će morati da napusti Bon ako želi da se usavrši kao kompozitor i muzičar.

Još kao dvanaestogodišnjak bio je talentovan pijanista u sastavu dvorskog orguljaša Kristijana Gotloba Nefa. Betovenovo prvo objavljeno delo, zbirka kompozicija za klavir, pojavila se 1783. godine. Četiri godine kasnije putuje u Beč, želeći da uči od Volfganga Amadeusa Mocarta. Nekoliko meseci kasnije vraća u Bon da brine o svojoj bolesnoj majci, koja ubrzo i umire. Nekoliko godina kasnije umire i njegov otac, a Betoven ponovo odlazi u Beč.

Betoven

Trinaestogodišnji Betoven

Početak muzičke karijere

1792. godine u Beču, počinje da uči od kompozitora Jozefa Hajdna. Međutim, nije bio potpuno zadovoljan Hajdnovim načinom predavanja, pa se okreće manje talentovanim muzičarima od kojih stiče dodatno obrazovanje. Betoven  je stekao zvanje klavirskog virtuoza, a ubrzo i kompozitora. 

U Beču je živeo sve do smrti. Nikada se nije ženio, imao je mali krug prijatelja i retko je putovao. Dobio je ponudu za mesto muzičkog direktora u Nemačkoj 1808. godine. Njegovi bogati prijatelji iz Beča sprečili su ga da ode omogućivši mu prihod od 1400 fiorina godišnje. Betoven je postao prvi muzičar u istoriji koji je mogao sebe da izdržava od plate koju je dobijao za svoje kompozicije.

Imao je 26 godina kada je počeo da postepeno gubi sluh. Zbog toga je bio prinuđen da 1808. godine napusti karijeru pijaniste. 1818. gluvoća je postala definitivna. U svojoj autobiografskoj ispovesti napisao je:

O ljudi, koji smatrate i pričate da sam pakostan, surov i mizantrop, vi ne znate tajni uzrok svega toga… Pomislite samo na to da je, evo, već šest godina kako me zadesilo neizlečivo stanje, koje su, uz to, neinteligentni lekari još i pogoršali. Govorite glasnije, vičite, gluv sam!

Zbog gubitka sluha je čak pomišljao na samoubistvo, ali ga je ljubav prema muzici sprečila da to učini. 

Stvaralaštvo

Betovenova dela sadrže novi duh humanizma i početnog nacionalizma koji su u književnosti karakteristični za Getea i Fridriha fon Šilera.

Njegova najpoznatija dela su: V, VI i IX simfonija, “Misa Solemnis”. Od klavirskih dela najpoznatija su: “Za Elizu”, “Patetična sonata” i “Mesečeva sonata”.  Jedina opera koju je komponovao je “Fidelio”.

                           

Kada je u potpunosti izgubio sluh, ipak je nastavio da komponuje i stvara značajna muzička dela. „Mnogi misle da se sluša samo ušima. Ja sve tonove čak i vidim“, poručio je Betoven.

Zanimljivosti

Poznat je po stalnim svađama sa poslugom. Gledao je na svaki postupak posluge s neodobravanjem. Kuvaricu koja ga je godinama služila često je gađao jajima ako bi osetio da mirišu na slamu. Naviknuta na ovakve ispade, kuvarica je vešto izbegavala da bude pogođena jajima.  

Njegovo omiljeno jelo je bila supa sa hlebom, odnosno popara. Pre nego što bi kuvarica krenula da sprema poparu, morala je prvo da mu donese na tanjiru jaja potrebna za spremanje tog jela. Voleo je da proverava da li su sveža. 

Za Betovena je muzika bila preča od svega na svetu. Dok je stvarao svoju čuvenu 9. simfoniju, tri noći nije spavao. Kad ga je na to upozorila sobarica, rekao je:

Dobro da ste me podsetili, moraću se i onako pobrinuti za neke izmene koje samo u snu mogu čuti.

Betovenova prva ljubav je bila Žanet d’Hontar. Nakon što se Žanet udala za plemića i gardijskog kapetana Karla fon Greta i preselila u dvorac Šlos u sremskom selu Golubinci, Betoven je pao u očajanje. Betovenov muzej u Bonu čuva ljubavnu prepisku između ljubavnika među kojima se nalazi i Žanetino pismo Betovenu sa detaljnim nacrtom puta do Golubinaca i izgledom dvorca Šlos, a na osnovu koga se pretpostavlja da je Betoven bar jednom dolazio u posetu.

Poslednje godine života

Njegova poslednja dela, napisana kada je bio potpuno gluv, bila su napredna za tadašnju publiku, ali i za tadašnje muzičare. Smatrao je da će budući naraštaji imati više razumevanja i da će više ceniti njegove kompozicije. Jednom svom posetiocu koji mu se požalio da je zbunjen njegovim poslednjim delima rekao da ta dela zapravo i nisu namenjena njemu, već generacijama koje će doći nakon njega.

Betoven umire od zapaljenja pluća 26. marta 1827. godine u Beču. Njegove poslednje reči bile su:

Prijatelji aplaudiraju, komedija je završena.

 


Ako niste do sada, zapratite našu Lifehacker.rs FB stranicu.


Milica Stefanović

Autor: Milica Stefanović

Ja sam poludeo, a imao sam i duge intervale užasne normalnosti.

-Edgar Alan Po