Danas, u tehnološkoj eri gde eklekticizam ulazi u svaku poru života, teško je definisati ulogu umetnosti i njenih pobornika. Kako se to dogodilo? Šta je ona zapravo kroz istoriju značila i kada je došlo do dvostrukog obrta, a da nismo ni primetili?

U antičko vreme, umetnik se našao u poziciji pukoga zanatlije gde je umetnost shvatana kao techne (veština), a ne kao proizvod najviše duhovne i intelektualne kontemplacije. No, kako je antička civilizacija uspela da “skrajne” ono što će se vekovima kasnije podrazumevati pod pojmom klasično? U pitanju je antički koncept obrazovanja septem artes liberales koji nije svrstavao umetnost u svoj hram slobodnih veština već konkretna znanja kao što su gramatika, retorika, dijalektika, geometrija, matematika, astronomija i muzika, koja su u svojoj osnovi zahtevala duboko promišljene obrasce. Dakle, umetnost nije shvatana kao put do iskonske spoznaje sveta već kao bleda kopija stvarnosti. Na najvećem udaru su se logičnim sledom okolnosti našli slikarstvo i vajarstvo. U srednjem veku, umetnik je pak zanatlija čija je veština podređena božanskoj promisli i realizam predstavljenog je samo put ka eshatološkoj stvarnosti.

Mozaik iz crkve San Vitale u Raveni

 

Mimetički karakter umetnosti (antički koncept) gde je suština podražavanje realnosti preuzeće i renesansa, ali u nešto drugačijem obliku. Pozivajući se na slavno i veličano delo “Poetika”, u kojoj Aristotel savetuje pesnika da “imitira prirodu ne onakvu kakva jeste, već kako bi trebalo da bude”, renesansa shvata da je lepota u pročišćenim oblicima i da taj promišljeni proces selekcije i idealizacije treba primeniti i u slikarstvu kako bi najpre likovna umetnost postigla dignitas. Jer samo putem uzvišene umetnosti čovek može doći do prvobitne božanske promisli. Kao plod takvog preporoda unutar teorije umetnosti nastaje danas najvrednije delo za čitavu civilizaciju, svima poznata Leonardova La Gioconda / Monna Lisa. U potonjim epohama realističan način predstavljanja u umetnosti ostaće dominantan dok će se procesi selekcije razvijati u skladu sa različitim fenomenima i problemima unutar društva.

Do prekida sa predstavljačkom, predmetnom umetnošću doći će prvi put početkom 20. veka sa pojavom avangardnih pravaca koji podstaknuti atmosferom novog vremena i intezivnim tehnološkim napretkom pokušavaju da stvore drugačiji oblikovni jezik. Umetnost počinje da beži od stvarnosti u svet sopstevih zakona iznedrujući inspiraciju iz same sebe. Tako dolazimo do formiranja apstraktne umetnosti gde prednost ima forma u odnosu na sadržaj, odnosno, postaje bitan način na koji je nešto prikazano, a ne samo značenje prikazanog. Međutim, 20. vek bio je i te kako obojen (na različitim podnebiljima opstajali su mnogostruki već utvrđeni stilski pravci), ali ujedno inspirisan i novim idejama gde umetnost postaje oblik filozofskog izražavanja i pokušaj korenitije inkorporacije u društvo. Upravo zbog svoje naglašene kritičke dimenzije umetnost će oscilirati, iz ekstrema u ekstrem. Testirajući svoje “granice” kao nikada do tada, na vrata je pokucala umetnost koja se stvara od same stvarnosti čiji je rodonačelnik Marsel Dišan sa svojim redimejdovima i umetnost kao bukvalna imitacija stvarnosti na čelu sa Endijem Vorholom. Umetnik sada preuzima jedno od ničeovskih načela stavljajući sebe u ulogu duhovnog medijuma koji svojim delovanjem, koristeći se katkad izvesnom banalizacijom, treba da podstakne prevrednovanje svih vrednosti, s obzirom na to da su već postojeće u umetnosti i društvu odavno potrošene.

Marsel Dišan

Endi Vorhol

 

Džekson Polok

 

Vodeći se rečima američkog filozofa i kritičara Artura Dantoa, “svakoj umetnosti njeno vreme, svakom vremenu njena umetnost”, ne možemo, a da se ne zapitamo – kakvo je to onda naše vreme? Zašto je stala istorija umetnosti? Šta danas razlikuje umetničko od neumetničkog? Da li je umetnička inovacija potrošena? Upravo će se Danto svojim tzv. krajem umetnosti nadovezati na Hegela gde u stvari referira na kraj zapadnih kategorizacija prisutnih unutar istorije umetnosti. Umetnost je vremenom ušla u sve sfere ljudskog života proširujući svoje stvaranje u domen vizuelne kulture. Danas je umetnost potencijalno u svemu i svuda, stoga je ne možemo posmatrati kroz tradicionalna određenja. Međutim, to ne znači da je sve umetnost. Lako je stvoriti nešto novo i originalno ni od čega do tada postojećeg, ali u moru svepostojećeg to je zaista umeće! Doduše, neosporno je da bi ponovnim oživljavanjem likovne kritike i teorija umetnosti od strane njenih stvaralaca, pogotovo na našem području, došli do lakšeg prevrednovanja savremene umetničke scene.

O pregledu aktuelne umetničke scene i mnogim potpitanjima koje ona nalaže detaljnije će biti reć u narednom članku!

 

Izvor: kurs – Istorijski modeli muzealizacije, predavač: MA Milena Jokanović


Ako niste do sada, zapratite našu Lifehacker.rs FB stranicu.


Milica Tomić

Autor: Milica Tomić

Pored čula mirisa, kao glavnog saputnika kroz život, ona se ipak najbolje snalazi kada igra.