Nekoliko dana nakon završetka aprilskog ispitnog roka; zvoni telefon – zove otac. Posle uobičajnog uvoda i provere da li je sve u redu stiže ponuda koji se ne odbija – pokloničko putovanje Svetom zemljom pred sam Uskrs. Predlog jednoglasno prihvaćen a ostalo je istorija – istorija pretočena u stranice ličnog dnevnika.

 

Iz Srbije smo pošli nekim improvizovanim autobusom koji je više ličio na repliku onog braće Krstić iz filma “Ko to tamo peva” nego na ozbiljno prevozno sredstvo. Sva sreća pa nam je koristio samo do Grčke odakle put nastavljamo avionom. Let hvatamo u Solunu, zatim presedamo u Atini da bismo stigli do Tel Aviva gde nas je čekao drugi (“normalni”) autobus. Konačna odrednica u dolasku bio je hotel u Vitlajemu u koji se nismo odmah uputili.

Pre smeštanja u Hristov rodni kraj posetili smo Lidu Palestinsku gde se nalazi bazilika posvećena Svetom Đorđu čije se mošti i lanci čuvaju kao relikvije. Taj hram datira iz vremena vladavine cara Konstantina (IV vek) koji je naredio da se ispuni zavet te prenesu zemni ostaci velikomučenika što se danas obeležava kao slava – Đurđic. Crkva je rušena i obnavljana više puta (tokom krstaških ratova) da bi ovaj oblik zadržala od 1870. kada je zvanično odobrena od strane osmanskih vlasti tako da se na južni zid naslanja džamija Al-Khidr.

Sledećeg dana, nakog kratkog odmora i obroka nastavljamo put:

Gora Tavor – mesto preobraženja gospodnjeg;

Ggrad Nazaret – mesto gde je Isus odrastao;

Kana Galilejska – mestu na kome je Isus učionio čudo na svadbi pretvarajući vodu u vino;

Grad Tabhu – mesto na kome je Isus učinio čudo hraneći 5000 ljudi sa 2 ribe I 5 hlebova;

Grad Kapernaum – mesto na kome je Isus učinio čudo hodajući po vodi i isceljujući invalida;

Grad Tiberias – jedan od četiri svetih jerejskih gradova, hrišćanska enklava na galilejskoj obali.

Drugog dana našeg puta išli smo na liturgiju u Crkvu rođenja Hristovog. Službu je držao samo jedan sveštenik a u tome mu je pomagao jedan dečak koji je pevao, i to na arapskom. Iako se prethodno nisam pridržavao posta dobio sam blagoslov za pričest. Nakon primanja svete tajne poklonili smo se kostima 14000 Bogo-mladenaca i njihovih zaštitnika koji postradaše po nalogu cara Iroda u vreme rođenja Spasitelja.

U vreme vladavine cara Adrijana (III vek) na tom mestu namerno je bio podignut paganski hram posvećen Adonisu kako slučajno ne bi postalo centar okupljanja tada proganjanih hrišćana. Stotinak godina kasnije car Konstantin podiže crkvu koja natkriva Pećinu rođenja, Jasle i Mlačnu pećinu, odnosno mesta na kojima je Isus proveo prve ovozemaljske trenutke. Iznad svega toga podignut je osmostrani nadzemni nivo koji je nekada bio ukrašen mozaicima i freskama od čega su danas ostali samo fragmenti pored franjevačkog i pravoslavnog ikonostasa.

Na svega par kilometara od Vitlajema nalazi se Beca Hur – pastirska polja koje su prema predanju pohodili anđeli u objavi rođenja Hrista. U manastiru posvećenom Svetom Teodosiju dočekuje nas iguman Jerotoes koji svedoči o savremenom mučeništvu hrišćana pošto je i sam bio meta fizičkih napada kako jevreja tako i muslimana. Mudri otac nam je u znak zahvalnosti i poštovanja podario deo moštiju jerusalimskih mučenika (stradalih u pohodu Persijanaca u VII veku) koje smo po povratku u Srbiju predali na čuvanje manastiru Ravanici.

Trećeg dana pokloničkog putovanja obišli smo Jerusalim – čvorište civilizacija, religija, kultura. Najpre smo se obreli ispred patrijaršije gde je trebalo da se sretnemo sa poverenikom Aleksiosom i da zakažemo krštenje u reci Jordan. A onda potpuno neočekivano priključili smo se litiju i dobili smo svečani prijem kod patrijarha Teofilosa III povodom njegovog imendana. Ne samo da smo bili dočekani na najvišem nivou nego smo čak iskoristili priliku da sve zabeležimo, razmenimo darove i poslušamo kratku propoved u kojoj je patrijarh spominjao i Srbiju i Kosovo i Metohiju.

Pod snažnim utiskom sa dvora nastavili smo šetnju ulicama starog grada. Tada se ponovo počela prepričavati anegdota moga strica koji je tokom svog hadžiluka upoznao i sprijateljio se sa izvesnim Jevsevijem iz patrijaršije. Priča je toliko izazvala znatiželju da smo se zaustavili na trenutak da pitamo nekog da li možda zna gde se taj čovek nalazi. I gle čuda, prvi bucmasti pop kome smo se obratili upravo je taj Jevsevije – arhimandrit glavom i bradom. S obzirom na to da pomalo govori srpski, razmenismo koju reč i u glas zapevasmo himnu Svetom Savi.

Sledeća stanica bio je Hram Vaskrsenja Hristovog, smešten unutar zidina Starog grada Jerusalima. Do njega smo došli Putem suza (Via dolorosa) kojom se Isus u mukama kretao od mesta izricanja smrtne presude (vila Antonia) do mesta njenog izvršenja (brdo Golgota). Hram je kompleksnog tipa jer obuhvata manje unutrašnje kapele i oltare vezane za mesta na kojima je Isus bio razapet, pogreben i na kojima je vaskrsao. Većim delom rukovodi Grčka crkva preko svojih Stražara Hristovog Groba koje čini pravoslavno bratsvo manastira Svetih Konstantina i Jelene. Manji deo je već vekovima administrativno-teritorijalno izdeljen sa drugim hrišćanskim zajednicama (katolika, Jermena, Manorita, Kopta, Sirijaca, Etiopljana i Gruzina). Razlog ovog strogog razgraničenja bili su sukobi poput sprečavanja Jerusalimskog patrijarha da tradicionalno prizove Sveti Oganj uoči Uskrsa od strane Rimokatoličke (u vreme krstaške vladavine) odnosno Jermenske (u vreme osmanske vladavine) crkve.

Po ulasku u hram priključili smo se velikoj grupi od više hiljada vernika iz čitavog sveta koji su mirno čekali svoj red da se poklone svetinjama. Nakon višečasovnog prilaženja korak-po korak dobio sam priliku za molitvu nad mestom vaznesenja Gospoda. Blagodat Božija koja mi je tada obuzela biće naterala je na oči suze radosnice, a ostali saputnici su to razumeli kao znak žalosti zbog kratkog boravka pred svetinjom te su me ponovo preko reda proveli do nje. Radost duše u tom trenutku naprosto je nemoguće opisati rečima.

Posle malog predaha otišli smo do mesta raspeća Gospoda u čijem podnožju srećemo srpskog ambasadora u Izraelu čijeg imena sada nažalost ne mogu da se setim. Rastavši se s njim poklonili smo se i nad pločom Miropomazaja na koju je Isusovo beživotno telo bilo skinuto sa krsta, a u čijem se podnožju prema predanju nalazi grob praoca Adama. Usledilo je polako prikupljanje i povratak u hotel.

Četvrti dan hadžiluka započinjemo obilaskom rodne kuće Bogomajke koja je kao katakomba očuvana ispod zemlje. Odatle nastavljamo do Crkve Vaznesenja Bogorodice (Getsemaniji vrt) u kojoj se prema predanju u podzemnoj pećini nalaze grobovi Marije Deve, njenih roditelja Joakima i Ane kao i grob Pravednog Josifa. Nastavivši penjanje Maslinskom gorom posetili smo i manastir Svete Pelagije, koji je poznat po svojoj bogatoj riznici čudotvornih moštiju i ikona zbog čega je često napadan od strane nevernika.

Iz doline Kedrona nastavili smo kroz Jordansku pustinju do manastira Georgija Hozevita u sklopu koga je očuvana kapela Joakima i Ane odnosno pećina Svetog Ilije. Ova svetinja je posebno zanimljiva zbog svog položaja u sred pustinje, okružena samo beduinskim plemenima koji pružaju usluge prevoza magarcem sa vrha pobrđa do manastira. Skoro na svakom uglu su vidljiva obeležja (čuvara) vere, a u zabačenijim delovima isposnice i skitovi. Zbog svojih obaveza bratija nam nije posvetila previše vremena ali je zato obzbedila osveženje i smeštaj na vrhu zdanja sa koga se pruža divan pogled.

Vožnja do reke Jordan gde je bilo zakazano krštenje nije bilo ni malo stresno ali su prizori poput podignutih zidova, bodljikave žice i minskih polja stvarali osećaj nelagodnosti. Čak i kada smo pristupili toj svetoj tajni bila je i te kako primetna niska ograda posred Svete reke koja deli Izrael od Jordana (države) i naoružana straža na doku prekoputa koja pazi da neko nešto ne pokuša(?!).

Pošto smo se presvukli u obredne bele košulje u svlačionicam sagrađenim za tu priliku, otac Aleksios je počeo sa činodejstvom. Iskreno, cela (neprijateljska) prismotra i mutna voda nisu bili najprimamljiviji na prvi pogled ali je naša čvrsta vera i odluka da se ujedinimo u Hristu bila daleko snažnija. Tako su neki potvrdili pripadnost Pastiru, a neki konačno stupili u Stado.

Kruna hadžiluka pred sam povratak kući bilo je “spontano venčanje” dvoje od naših saputnika, koji su već bili u dugogodišnjem braku iz koga imaju dva odrsla sina ali mimo crkve. Bez njihovog znanja, a u saglasnosti sa ostalima, vodiči su zakazali venčanje u jednom pustinjskom manastiru. Kada su svi saznali šta se sprema i da se samo još čeka faks sa izvodom iz MKR, slavlje je počelo. Venčanje je obavljeno po svim srpskim i hrišćanskim običajima, a svadbeno veselje nastavljeno uveče u jednom jerusalimskom baru.

Petoga dana sve je bilo spremno za povratak. Nakon napuštanja hotela i poslednje kupovine suvenira pošli smo natrag, istim putem samo obrnutim redosledom.

Kada smo došli u Srbiju, na samom rastanku, kao prava braća i sestre u Hristu, obećali smo jedni drugima da ćemo čuvati blagoslov hadžiluka i našeg zajedništva u njemu.

 


Ako niste do sada, zapratite našu Lifehacker.rs FB stranicu.


Milan Tasić

Autor: Milan Tasić