Kolega je pao ispit, vi ste ga položili, no ipak se osećate kao da ste i vi pali. Gledate film sa društvom, glavni akter je u zamci i počinje da paniči, a zatim i vas počinje da hvata panika i znojite se. Drugarica jede sendvič, vi ste ručali pre pola sata, ali gledajući nju ponovo vam se gricka nešto i odlazite do prodavnice. Ovakvim i sličnim situacijama često smo bili svedoci, ili smo ih čak doživeli, ali nismo bili svesni njihovog uzroka. Gde se nalazi koren ovog fenomena?

Neuroni ogledala

Prilično kul naziv, zar ne? Ipak, neuroni ogledala su samo to- neuroni, sa specifičnom svrhom i funkcijom. Međutim, svi neuroni su angažovani na posebnom zadatku, da naš um i organizam dobro i integrativno funkcionišu u svakom trenutku. Oni prave međusobne veze (sinapse) što nama omogućava da percepiramo svet oko sebe, dajemo značenja objektima, ili dohvatimo neki željeni predmet. 

Neurone ogledala (eng. mirror neurons) otkrio je italijanski neurolog Đakomo Ricolati i on smatra da nam neuroni ogledala mogu pomoći da shvatimo na koji način „čitamo“ osećanja i ponašanja drugih ljudi u nekim situacijama, i odgovaramo na njih na određeni način. Sa svojim saradnicima on je do ovog otkrića, koje se inače smatra jednim od najvažnijih u istoriji neuronauka, došao ispitivanjem makaki majmuna. Sistematskim ispitivanjem ovih životinja, uočili su jednu pravilnost- ista zona u mozgu majmuna aktivirala se kada je on sam posezao za nekim objektom, ali i kada je promatrao drugog pripadnika svoje vrste kako to čini. Ovo je postavilo temelje njihove pretpostavke da su za ove reakcije makaki majmuna odgovori specifični neuroni u mozgu.

Prvi eksperiment: Kako neuroni rade?

U početku, Ricolatija i njegove kolege interesovalo je kako mozak makaki majmuna funkcioniše u celini. Kao što je slučaj sa većinom istraživanja iz ove oblasti, i ovoj je bio cilj da, ukoliko je to moguće, dobijene rezultate kasnije uopšti na ljudsku populaciju. Međutim, vremenom su primetili da se određeni neuroni u premotornom korteksu „pale“ kada majmuni jedu kikiriki ili su u potrazi za nekim objektom. Tim neuronima dali su naziv F5.

Istraživači su odlučili da organizuju eksperiment. Upotrebili su elektrode kako bi mogli da snime individualnu aktivnost F5 neurona i ubrzo dobili zapanjujuće rezultate- oni su se aktivirali čak i kada je majmun posmatrao eksperimentatora kako poseže za kikirikijem da bi ga prosledio njemu. Takođe su došli do otkrića da je svaki neuron odgovoran za specifičnu aktivnost- jedan neuron ogledala će se aktivirati dok majmun jede kikiriki i u drugom slučaju samo dok posmatra eksperimentatora kako jede kikiriki.

Neuroni ogledala i ljudi

Nakon ovih nalaza usledilo je pitanje da li sve otkrivene pravilnosti važe i za ljude. Međutim, kako snimanje elektrodama na ljudima nije dostupno, ostaje mogućnost upotrebe fMRI-a (fukcionalna magnetna rezonanca) ili neke druge tehnike neurooslikavanja. Na ovaj način dobijeni su određeni nalazi koji govore u prilog tome da i ljudski mozak uključuje neurone ogledala, i to sa identičnom ulogom kao kod makaki majmuna.

Takođe su do nekih rezultata došli tako što su iskoristili fMRI da snime aktivnost mozga studenata kada pomeraju prste šake i kada posmatraju druge dok to rade. Dobijeni rezultati saglasni su sa prethodnim- identična oblast kore i identična grupa neurona bila je aktivirana u obe situacije. Da bi još jednom potvrdili svoje rezultate, zabeležili su izazvani potencijal onog dela u mozgu iz kog kreće komanda za pomeranje ruke, i dobili su poklapanje potencijala u slučaju izvršavanja radnje i posmatranja nekog drugog kako je izvršava.

No iako su rezultati saglasni, može biti da je kod majmuna i drugih životinja uloga neurona ogledala na neki način ograničena samo na izvršavanje motornih funkcija, dok kod nas oni imaju daleko širu funkciju. Neuroni ogledala nam pomažu da iskusimo empatiju, osetimo naklonost prema nekome kom je naš prijatelj naklonjen ili zaplačemo na tužan kraj u filmu. To znači da su neuroni ogledala angažovani i u kognitivnom smislu, prilikom percepiranja i obrade emocija.

Vitorio Đaleze, jedan od Ricolatijevih saradnika, izjavio je da se čini kako smo naučili da druge ljude pre vidimo kao slične sebi, nego različite od sebe. Na kraju krajeva, čovekom smatramo nekog koga, kada se nađe pred nama, prepoznajemo kao sebi sličnog.


Ako niste do sada, zapratite našu Lifehacker.rs FB stranicu.


Aleksandra Milosavljević

Autor: Aleksandra Milosavljević

Student psihologije. Pisac u pokušaju. Čovek u pokušaju.
Ono između je manje važno.