„Proces“ kao Kafkina kritika nepravednosti sistema je vizionarsko delo koje ukazuje na užasne nepravde koje su i dan danas prisutne u našem svetu.

Jako često pojedinci, koji su nevini, nesnalažljivi ili čak drugačiji stradaju od strane oštrog i nepravičnog sistema. Sistem seče u korenu sve koji pokušavaju da budu drugačiji, koji žele da nešto promene, ili da se pobune.

 U većim i naprednijim državama dešava se da državni aparat proguta svoje stanovnike, a kamoli u maloj i nesređenoj zemlji kao našoj. Dobijanje lične karte ili potvrde o državljanstvu može da se pretvori u pakao zbog užasne administracije, dezorganizacije, neprijatnog osoblja. Čovek samo želi da završi što pre sa svojim „procesom“ koji je obavezan za svakog od nas i hteo ne hteo završi kao zarobljenik lošeg sistema, kao Jozef K.

Politika je ušla u gotovo sve pore života običnih ljudi, političke intrige, spletke, borbe za vlast, licemerje, lažna obećanja od kojih obični smrtnici nemaju nikakve koristi. Ljudi se žale, kritikuju, misle o promenama iako su u dubini duše svesni da oni zapravo nemaju nikakvog uticaja na zakone i stanje u svojoj državi. Samo kao nemi posmatrači gledaju šta se to događa i primorani prihvataju i izvršavaju naredbe od autoriteta koji ne zaslužuju tu moć koja im je data, kao ni poslušnost. Ali obični ljudi su naučeni na  sistem, ne znaju za drugačije, te igraju po pravilima koja su im nametnuta na silu sa samo prividnom mogućnosti izbora i bolje sutrašnjice, izbavljenja.

Kao što Jozef K. u početku na svoj proces gleda bezbrižno, mladi ljudi isto tako misle da mogu da naprave velike promene, da osvoje svet i učine ga prijatnijim mestom za život. Ali kako stare, kako Jozefu proces odmiče, polako ali sigurno shvataju da su bespomoćni da naprave ikakvu razliku. Mire se sa neizbežnom sudbinom, na kraju se predaju, mirno sa dželatima odlaze na pogubljenje.

Čitajući Kafkin „Proces“ zapitam se u kom pravcu ide sudbina čoveka, zajednička sudbina svih ljudi u ovom prevrtljivom sistemu i svetu. Da li se vredi boriti protiv nevidljivog neprijatelja sa velikim šansama za užasan poraz čija je cena visoka? Ili treba pustiti sve onako kako jeste i pristati na život bez prave slobode govora i mišljenja i na kraju, sa stidom, umreti kao pas?

 

 

 

Katarina Starčević

Autor: Katarina Starčević