Šta se uopšte podrazumeva pod trivijalnom književnošću? Neki bi rekli sve ono što je novo, napisano skoro, iako to ni najmanje nije slučaj. Dela „trivijalne književnosti” su ona dela koja su, pre svega, pisana na osnovu unapred utvrđenjenih potreba i želja publike. Ali šta uopšte fali takvom pristupu?

Uloga književnosti i njena vrednost nisu su se uvek shvatale i doživljavale na isti način. Neki su, poput Platona, isticali navodno negativni uticaj književnosti i ostalih vidova umetnosti koji se zasniva na širenju neistina. S druge strane, Arstotel je naširoko govorio o snažnim emocijama koje umetnost izaziva i o katarzi koju publika, suočena sa tim emocijama, doživljava. Kako god bilo, funkcija književnosti uglavnom se zasnivala na pružanju ugođaja, često i znanja. Mnoga velika dela nastala su upravo s tom namerom; da se čitaocima pruži zadovoljstvo.

Dakle, osnovna funkcija književnosti ostala je manje-više ista do dana današnjeg. Pak, publika se promenila. Dok je u ranija vremena književnost bila namenjena užem krugu čitalaca, jedinom kojem je književnost zapravo bila dostupna, danas je ona namenjena maltene čitavoj populaciji planete Zemlje. A to je značajna razlika. To znači da je pisac viteških epova, koji je pisao prvenstveno za plemiće, imao mnogo zahtevniji zadatak nego današnji pisci.

Samim tim što književnost nije bila „na izvolte“, nije ni bilo tako mnogo pisaca koji su bili sposobni da udovolje zahtevima publike. Baviti se pisanjem nije bilo nimalo jednostavno; bilo je tu mnogo pravila, mnogo „šablona“, pogotovo kada je stil u pitanju. Ko zna koliko je dobrih književnika ostalo neostvareno i nezapamćeno samo zbog te sitnice – nije bilo lako postati i biti pisac. Književnošću su se, isto kao i naukom, ponajviše bavili ljudi koji su imali novca i vremena za to. Danas je situacija, blago rečeno, drugačija. U knjižarama ima toliko mnogo knjiga da često ne znamo za koju da se odlučimo, a čini se da pisac može postati bilo ko. Nije nimalo lako pronaći nešto novo a pametno za pročitati.

Ali da li ta „poplava“ novih knjiga i novopečenih pisaca znači da u poslednjih nekoliko godina nije napisano ništa kvalitetno? Svakako da ne. Pre će biti da je prosto zatrpano gomilom knjiga Danijele Stil i Sofi Kinsele.

Vratimo se, pak, na prvobitnu temu – šta fali čitanju neke od knjiga Danijele Stil ili Sofi Kinsele? Čini se da su one pisane s istom namenom kao i viteški epovi. Pa opet, ne zaboravimo da se kako publika tako i sam pojam pisca i književnosti značajno promenio od tada. Popularna književnost je, usled tih promena, potpuno lišena onog najvažnijeg – umetničke vrednosti.

Ipak, nemojmo zaboraviti ni osnovnu ulogu književnosti – pružanje zadovoljstva. Isto kao što nam ponekad prija da pogledamo neku kliše američku komediju, tako nam ponekad prija da pročitamo nešto što nije Ivo Andrić ili Anton Pavlovič Čehov. I ne bi trebalo da bude ičeg lošeg u tome.

Na kraju krajeva, da li to što je neko proglašen izuzetno dobrim ili izetno lošim piscem treba da utiče na naš lični ukus i na naše lično mišljenje? Zašto bismo svi, čim se započne razgovor o knjigama, kao papagaji ponavljali imena najvećih svetskih književnika i njihovih najznačajnijih dela? Postoje ljudi koji vole da čitaju sve. Jeste da je svako ko je posle „ Zločina i Kazne“ uzeo da pročita nešto poput „Pedeset nijansi sive“ osetio ogromnu razliku, a opet, ne možemo stalno čitati Dostojevskog. Nismo uvek raspoloženi za čitanje tih obimnih i teških dela ruske književnosti. Za takve trenutke imamo dela takozvane „trivijalne književnosti“. I  tu nema nikakvog razloga za osudu.

Ako vam se dopao članak, na sličnu temu možete pročitati još:
 Književnost u XXI veku: klasična vs dečija


Ako niste do sada, zapratite našu Lifehacker.rs FB stranicu.


Tamara Stojanović

Autor: Tamara Stojanović