Šta ponuditi kao ugled čoveku od dvadeset godina: kola, vile, vikendice, rasipanje, grabež kao u doba prvobitne akumulacije? Jedna konceptualistička parola od pre nekoliko godina – ‘Ovo nije moj svet!’ – najbolje i najtačnije izražava poziciju mladog čoveka u ovom trenutku.

Sa izložbe: eksponat „Ovo nije moj svet!“ Foto: Maja Popović

Uvodne rečenice su reči profesora Lazara Trifunovića, objavljene u intervjuu za list Student, 1983. godine. Verovatno mnogi misle da su ovo ideje koje uistinu pokreću mlade i dan danas. Sigurno ima i onih koji će bez razmišljanja reći da su pripadnici onog drugog tabora koji nemaju ovakvih želja. Mislim da je najveća greška gledati ove reči kroz perspektivu svog vaspitanja. Uistinu, možda tebi materijalne stvari ne znače ništa, roditelji su te lepo vaspitali, možda i znaš šta želiš u životu. Ipak, ovo je nešto mnogo dublje što zalazi u samu srž društva. Vremenom, američki san se nečujno i nevidljivo uvukao kao kakav parazit u naš javni život i onemogućava nam obradu duhovne hrane.

Naizgled, postoje dve krajnosti: oni previše kul da ih to zanima, ali se ne posvećuju ni akademskom životu, već kojekakvim drogama tela i uma i oni koji su poprimili brzi, previše duhovno siromašni život profesionalizacije koji je potekao iz zapadnih zemalja.

Opet bih citirala Lazara: „Mi smo mladu generaciju savršeno društveno izolovali I sabili u psihički geto, da to može da posluži kao primer za ugled svim onim društvima koja se plaše sopstvenog potomstva.“ Svet je pozornica mnogih predstava u kojoj glavnu ulogu igra strah od potomstva. Naizgled, ovaj trend se dešava samo kod nas, ali je prisutan kroz istoriju skoro svuda. On je za mlade ono što je voda za Veneciju. Mladi su grad koji konstantno tone. Susrećemo se često sa rečima koje nas predstavljaju kao nekoga nepredvidljivog, za koga nije sigurno da zna i može. Tradicija se mora nastaviti. Deluje mi čak da se vremenom razvija i Stokholmski sindrom vođen krilaticom: „Ako ne možeš protiv njih, pridruži im se!“.

Naravno, svet funkcioniše na određen način, reklo bi se da se sukob generacija uvek događa. Ipak, negde se u sveopštem haosu izgubila vrlina. Da li je ona ikada postojala? Da li je našim roditeljima, profesorima i vaspitačima ona bila ponuđena? Da li je zaista u redu da se ne komunicira sa svetom? Dragi čitaoče/čitateljko, reći ćeš „Ja to ne radim“ ili „To nije tačno, sve se može kad se hoće“. Hajde da se zamislimo nad ovom pojavom. Ako se pojedinac ne drogira, to ne znači da je taj problem društva nestao. Sve se može kad se hoće, ali treba doći do tog stadijuma. Onaj ko ne zna za alternativu mora dobrano da se potrudi da je otkrije. Zaista ne može sve biti posluženo na tanjiru, svet tako ne funkcioniše. Međutim, bez druge opcije beznađe je stanje ravnoteže. Mladi se retko zanimaju za kulturne sadržaje. Odlazak na izložbu postalo je nešto što niko ne radi. Kultura je doživela krah. Preovladava mišljenje da je to prevaziđeno, da umetnici nemaju pojma, ili čuveno „Ja to ne razumem“. Sve ovo dovodi do nepoštovanja duhovnog uzdizanja, čak i istorije umetnosti kao nauke. Naše jedine veze ka boljem razumevanju umetničkih dela. To dovodi do sramotnih događaja koji se dešavaju sa slučajnim prolaznicima, kao što je recimo ovaj:

https://www.facebook.com/VelikiInkvizitorNijeSam/videos/229276987520005/


Ako niste do sada, zapratite našu Lifehacker.rs FB stranicu.


Marija Brzić

Autor: Marija Brzić

Ja sam u izvesnom smislu nešto između Boga i ničega.

marija@lifehacker.rs