– Heeeej, htela sam da te zamolim nešto!
– Samo kaži.
– Ako bi mogla da nazoveš železničku stanicu i proveriš kada ide prvi voz za Novi Sad.
– ….
– Nemam kredita.
– ….
– Jesi li još tu? Nije ti problem da nazoveš?
(usiljen smeh) – Ma kakvi. Naravno da nije. Zašto bi to bio problem?!

Zapravo, jeste problem. Prekidam razgovor u šaljivom tonu, ali ruke već počinju da mi se tresu i dlanovi da se znoje. Srce mi bubnji u ušima, čini mi se da toliko jako bije o grudni koš da će iskočiti. Počinjem da osećam mučninu. Još uvek nisam ni ukucala broj telefona koji treba da pozovem, a već osećam anksioznost.

Prilično sam sigurna da telefonofobiju, strah od obavljanja telefonskih razgovora, većina ljudi ne uzima za ozbiljno. U prilog tome govori činjenica da, kad god makar napomenem koliko mi je neprijatno da vodim telefonski razgovor, oni odmahnu rukom i kažu: „Ma daj, mislim da preuveličavaš.“ Valjda tako to ide sa fobijama – razumeju ih samo oni koji ih i preživljavaju.

Šta je to fobija? Fobija predstavlja nerealan i u većini situacija preteran strah koji se vezuje za određena mesta, objekte ili događaje (fobos – bekstvo, panika, užas). Nakon ovakve definicije neko bi mogao staviti znak jednakosti između fobije i straha, ali ta dva termina zapravo nisu jednaka. Da bi strah postao fobija, mora se uvek vezati za određenu stvar i mora na neki način narušavati svakodnevno funkcionisanje osobe koja je doživljava.

Ljudi koji pate od telefonofobije ne moraju imati strah od razgovora uživo, i nisu nužno stidljive osobe. Ono što bi se moglo smatrati uzrokom telefonofobije jeste zapravo strah od zvonjave telefona. Samo zvono ili melodija najčešće je prodorna i efektna, kako bi ispunila svoju glavnu svrhu – a to je da nam skrene pažnju da imamo dolazni poziv. Ona može da izazove anksioznost i osećaj da sledi nešto neprijatno: Da li su loše vesti u pitanju? Da li me roditelji zovu da me grde jer sam negde pogrešio? Ili, u slučaju da mi treba nekog da pozovemo: Da li je pravi trenutak? Da li ću biti naporan? Hoću li izgovoriti nešto pogrešno?

Uticaj koji ova fobija, kao i bilo koja druga, može da ima na naš život je ogromna. Oni koji pate od telefonofobije obično izbegavaju da vode razgovore telefonom i radije pribegavaju razgovoru uživo ili dopisivanju. Ekspanzija društvenih mreža i sve učestalije korišćenje mejlova za komunikaciju mnogo pomaže ljudima koji imaju fobiju od razgovora telefonom. Međutim, ona može biti toliko jaka da oteža komunikaciju u svakodnevnom životu, da se prenese i na poslovan i privatan život.

Jedno od rešenja koje se pokazalo koliko-toliko efikasnim jeste vežba – potrebno je da se vremenom u potpunosti „prebace“ na komunikaciju telefonom kako bi prevazišli nelagodu koju ona u njima izaziva. Od telefonofobičara se traži da prvo svakodnevno primaju telefonske pozive od bliskih ljudi, zatim da počnu da češće pozivaju prijatelje i članove porodice, a potom i da pređu na viši nivo komunikacije preko telefona – da upućuju pozive agencijama, poslodavcima ili nekim drugim, njima nepoznatim ili manje poznatim ljudima.

 


Ako niste do sada, zapratite našu Lifehacker.rs FB stranicu.


Aleksandra Milosavljević

Autor: Aleksandra Milosavljević

Student psihologije. Pisac u pokušaju. Čovek u pokušaju.
Ono između je manje važno.