3D (trodimenzionalni) film, često nazivan i S3D (stereoskopski 3D film) je film koji pojačava iluziju percepcije dubine tj. dodaje treću dimenziju. Potiče iz stereoskopske fotografije, a nastaje tako što običan sistem kamera snima slike iz dve perspektive i uz pomoć specijalnih projektora i naočara stvara iluziju dubine prilikom gledanja filma. Svi znamo koliko  doživljaj gledanja filma u 3D verziji deluje realistično, ali ono što većina ljudi ne zna jeste kako se postiže takav efekat.

Ako pogledamo neki predmet i zatvaramo levo i desno oko naizmenično, primetićemo da postoji kod oba oka jedva primetna razlika u opažanju sveta. Naše levooko vidi više levu stranu predmeta, a desno vidi više desnu stranu objekta. Naš mozak stapa te dve različite slike i tako nam omogućuje da vidimo u 3 dimenzije. Ovaj fenomen je poznat kao stereoskopski vid.  Na sličan način se snimaju 3D filmovi koristeći dva objektiva postavljena jedna pored drugog, baš kao i naše oči(ili koristeći kompjuterski generisane slike koje bi proizvele isti efekat).

Stariji filmovi snimani su tako što je za levo oko snimano crvenim filterom za objektiv što je rezultiralo crvenom slikom, a za desno oko je snimano plavim filterom što je stvaralo plavu sliku. Dva projektora su zatim predstavljala slike na bioskopskom platnu. 

3D naočare sa plavim i crevenim filterima pobrinule su se za to da gledaoci dobiju pravu sliku: crveni filter pušta samo crveno svetlo da dopre do levog oka, a plavi filter pušta samo plavo svetlo da dopre do desnog oka. Naš mozak onda kombinuje različite slike da stvori iluziju treće dimenzije. Nažalost, ovo znači da staromodni filmovi nisu mogli u potpunosti da iskoriste boje.

Kako bi izbegli ovaj problem, moderni 3D filmovi koriste polarizovano svetlo umesto plavog i crvenog.

Talas polarizovane svetlosti vibrira samo u jednoj ravni. Svetlost koju proizvodi Sunce je nepolarizovana, što znači da je sačinjena od svetlosnih talasa koji vibriraju u različitim pravcima. Ona može biti transformisana u polarizovanu svetlost zahvaljujući polarizacionom filteru.

Polarizacioni filter ima na sebi urezane male paralelne linije što znači da pušta da se svetlost kreće u određenom pravcu. U bioskopu se dva kotura filma projektuju kroz različite polarizacione filtere. Slike namenjene levom oku su polarizovane u horizontalnoj ravni, dok su slike namenjene desnom oku polarizovane u vertikalnoj ravni. 

Bioskopske naočare koriste iste filtere za polarizaciju koji ponovo razdvajaju slike, te tako daju svakom oku malo drugačiju sliku i uspevaju da zavaraju mozak da vidi junake sa platna kao da su zaista sa nama u istoj prostoriji. 

Zahvaljujući razvitku tehnologije uspevamo da doživimo junake iz filmova u sasvim drugoj dimenziji. Život bi bio mnogo dosadan kada bi sve bilo u dve dimenzije. 3D život čini mnogo zabavnijim, zato ne zaboravite da se malo zabavite gledajući filmove i upustite u nove avanture!

O filmovima možete pročitati još:

Kontroverzni filmovi koji su uzdrmali svet

Italijanski filmovi koji zavređuju vašu pažnju

Koliko dobro poznajete filmove?


Ako niste do sada, zapratite našu Lifehacker.rs FB stranicu.


Milica Stefanović

Autor: Milica Stefanović

Ja sam poludeo, a imao sam i duge intervale užasne normalnosti.

-Edgar Alan Po