Postoji milijardu tekstova i knjiga na temu kako promeniti svoj život. Među savetima za promenu života se naravno nalaze i oni koji objašnjavaju kako da bolje organizujemo svoje vreme, kako to rade uspešni ljudi. Promena o kojoj se govori je lepi san o boljem i kvalitetnijem životu. Uzdiže se na pijedestal, postavlja kao cilj. Činjenica da se neko promenio i da je srećan postala je nada. Nada koja nam stoji iznad glave i govori da će neko bolje sutra doći. Nekada.

Poletno osećanje nakon čitanja tutorijala kako se promena dešava stvara priliv hrabrosti. Dobro je, nije sve baš lako, ali učiniće se to što je potrebno. Za jedan običan recept, potrebni su samo smućkani sastojci i čarobni napitak je gotov. Istina je. Kuje se plan, smišljaju se scenarija. Naposletku, pronađen je i redak zmajev zub, ključan za konačan uspeh.

Izlazak u realan svet izgleda nešto drugačije. Betonska kugla iz pećine oksidira i postaje mehurić sapunice koji vrlo brzo biva probušen viljuškom stvarnosti. Pojeden/a si za večeru. Promena se možda stvarno i desila, ali uskoro obaveze, ljudi i okolnosti pritiskaju i lome sekirom vrata naše krhke novotarije. Niko i ništa zaista ne želi da prihvati nečiju promenu ukoliko je zbog nečega vezan/o za pređašnje stanje. Vrlo je teško prihvatiti tuđu promenu jer onda i posmatračeva postavka mora da pretrpi promenu. Promenu koju ne želi jer onda više ne zna šta da očekuje od drugoga. Ne može da prihvati bezgraničan entitet, već samo uobličen i jasno okarakterisan. Odbija ili ne zna kako da prihvati da se vreme i događaji odvijaju nezavisno od njegovog postojanja.

Nije sve u oku posmatrača. Osoba koja je pretrpela promenu vrlo često sama nije sigurna u sebe. Glasić koji govori da treba ispuniti neka očekivanja, da nećemo biti poželjni. Poželjnost nije samo ka ljudima koje smo tek upoznali ili još nismo. Lako je odbaciti njihova mišljenja jer nam do njih nije mnogo lično stalo. Uvek se lako može izmanipulisati svojom predstavom pred nepoznatima. Međutim, stalo mi je do toga kako će reagovati moji prijatelji, dečko/devojka, roditelji, bilo ko blizak. Uspostavljena je određena hijerarhija ponašanja među nama. Ispoljavam određeni spektar osobina u kontaktu sa određenim osobama. Šta će se desiti ukoliko uradim ili kažem nešto što je potpuno neočekivano? Nešto što bi pogazilo čitavu sliku o meni dosad. Nije lako odvojiti se od pređašnjeg utiska koji smo ostavili, pogotovo ako je „upalio“.

Osećaj krivice se javlja. Ne samo u odnosu sa ljudima, već i u odnosu sa stvarima ili pojavama. Krivica da se odgovor neće dopasti spoljašnjosti. Glavni krivac se traži u spoljašnjem. Međutim, spoljašnje je samo slika u ogledalu u kojem se ogleda unutrašnje. Unutrašnje isprva traži potvrdu. Potvrdu da spoljašnje vidi šta se dešava na unutrašnjem planu.

Kada se ne desi unapred očekivani odgovor okoline, dešava se krah iluzija. Neki čak i osuđuju sebe. Da li je moguće da niko neće da to prizna? Zašto niko neće da prizna? Da li je urađeno dovoljno dobro? Da li sam ja dovoljno dobar/dobra? Često se dešava da je promena nastala zbog nekakve odluke ili novog mišljenja. Kao takva, ona ne mora uvek da bude ispoljena. U mnogim slučajevima baš nije. Stekli smo utisak da smo se promenili, ali da li je zaista tako? Sigurno se desila nekakva promena, u smislu da smo primetili da želimo nešto da ispravimo. Želja za ispravkom nije isto što i ispravka. Naravno, to ne mora biti ispravka, već napredak ili nazadak. Sa te strane, treba biti dovoljno svestan o tome da ništa zaista nismo uradili.

Dešava se i da se promena zaista dogodi. Biva ispoljavana i konzumirana čitavim bićem. Opet se ništa ne dešava. Tu se vraćamo na početak, okolina ne odobrava. U mnogim slučajevima ni promenjeni sam ne odobrava. Katkad je dovoljna samo jedna reč da se promena promeni ili negira. Dovoljna je vrlo mala stvar da se promena oseti ugroženom, a promenjeni neshvaćenim ili ugroženim. Nestrpljivost kao bag čini svoje i sistem se ruši.

Promena je osmi smrtni greh jer joj treba publika, odobravanje i aplauz. To je ono što se dešava upravo zbog toga što se postavljaju mnogi uslovi. U stvarnosti, za korak napred je potrebna samo podloga za hodanje i noge. Rim nije sagrađen za jedan dan, pa neće ni prava promena lako doći. Ne postoji tekst koji bi nekoga naterao da se osvesti. Tužno je što u svim tim tekstovima postoje odlični saveti za poboljšanje života. Tužno je zato što je svaki od njih verovatno istinit i radi. Za autora, naravno. Mnogi koji su doživeli tako nešto će se složiti, ali to nema nikakvog značaja. Ljudi kojima je to zaista potrebno će ostati uskraćeni dok ne osmisle svoje staze.

Nekome ko je od rođenja slep se ne može objasniti šta je boja. Ne možemo da zamislimo kako izgleda prostor koji ima preko 3 dimenzije. Nemoguće je da ono što vidim i doživljavam odjednom saspem u nečiji mozak i obrnuto. Bar ne još. Stoga je potpuno nebitno kako se okolina nosi sa unutrašnjim stanjima pojedinca. Okolinu u opštem slučaju za to nije briga ili ne može da primeti. U slučaju da primeti, šta je loše u tome promeniti se? Promena je potrebna i dobra stvar. Štaviše, dešava nam se na dnevnoj bazi pomalo. Zašto ne bi mogla da se desi na većem planu? Ili korak po korak. Promena dolazi iznutra. Ona je kao izvor, nezaustavljiva i uvek u pokretu.

Ništa nije nalik samosažaljenju u raznim oblicima i veličinama (bogami i za svakog posebna asocijacija) kojim se konstantno hranimo. Ne prepoznajemo ga uvek, ali ono je tu. Ne može se zbog nečega, neko mora da prizna, treba nam pažnja, empatija, pomoć. Tu je i prevelika okrenutost ka sebi i sopstvenim potrebama. Kao da se svemir urotio da se nikada neće uspeti, izaći na svetlost dana. Isto tako i ukopanost u emocijama i svom biću, samom protiv svih ili samom protiv sebe. Svet se na Isusa nije „primio“ za kratko vreme, navići će se, a mi ćemo.

Marija Brzić

Autor: Marija Brzić

Ja sam u izvesnom smislu nešto između Boga i ničega.

marija@lifehacker.rs