Ukoliko bismo  postavili pitanje o najpopularnijim književnim žanrovima, odgovor bi svakako bili ljubavni i kriminalistički romani. To se očitava i u samom jeziku, koji je za ove vrste romana smislio i skraćenice, ljubići i krimići (koje, doduše, nekad imaju i pogrdnu konotaciju). Kada pogledamo, i uporedimo ova dva žanra, moramo ipak dati prednost krimićima. Njihova radnja je uzbudljivija, angažuje više sivih ćelija i na kraju, kraj je nepredvidiv. Zatim, ljubavni romani pružaju mogućnost za jednu priču, jednu avanturu, dok kriminalistički, stvaranjem lika detektiva, otvaraju vrata za stvaranje čitavog ciklusa romana. Tako smo dobili večne likove poput Šerloka Holmsa, Hektora Poaroa, gospođice Marpl, Harija Hulea, Kurta Valandera i mnogih drugih.

Začeci kriminlističkog romana se javljaju kod Edgara Alana Poa i njegove knjige Ubistva u ulici Morg. Popularnost ovog žanra je rasla, posebno posle knjiga Artura Konana Dojla i Agate Kristi, ali pravi procvat se dešava ekranizacijom njihovih dela, kada se šire mase upoznaju sa ovim žanrom. Od tada se i na malim ekranima redovno javljaju detektivi, pa i čitavi policijski timovi (pomislite samo na uspeh franšize CSI). Ali, zašto ljudi vole da čitaju o stvarima koje su ponekad krajnje uznemmirujuće? Odgovor leži u nama, tj. u našoj psihi.

krimići

Pre svega, možemo se setiti Abrahama Maslova i njegove hijerarhije ljudskih potreba. Odmah posle fizioloških potreba stavlja se ljudska potreba za sigurnošću. Kako ove priče često govore o narušavanju ovih potreba, one automatski utiču i na samu čitaočevu svest. Na taj način se ljudi mogu osetiti ugroženim, i zbog toga se poistovetiti sa junacima, a tako dublje i jače proživljavati priču, misleći „šta bi bilo kad bi se meni ovo desilo“. Pored toga, moguće je da ljudi čitaju o zločinima jer na taj način upoznaju zločinački um i nebezbedne situacije, i na taj način, što tu situaciju stavljaju u sebi poznat prostor, ljudi podsvesvo štite sebe od takvih situacija.

Pored toga, možemo se obratiti i staroj, dobroj radoznalosti, koja nas često obuzima. Radoznalost je  korisna u životu, a istražiti nešto nedovoljno jasno ili čak zabranjeno, ponekad je ultimatum čovekove ličnosti. Kriminalistički romani ne često, već uvek angažuju našu urođenu osobinu i to do maksimalnih granica. Mi se ne poistovećujemo samo sa ljudima koji su u opasnosti, već imamo dvostruko poistovećivanje, i sa žrtvama, ali i sa inspektorima. Znate i sami da pokušavate da rešite problem i smislite svoju sopstvenu teoriju i rešenje slučaja. Tako smo mi višestruko uvučeni u priču, a tada knjigu nije lako ispustiti iz ruku, jer nas radoznalost stalno vuče „da vidimo šta će biti“.

Osim što su nam zanimljivi, kriminalistički romani su i vrlo korisni. Kao što i sam Hektor Poaro kaže, ovakvi slučajevi treniraju čuvene sive ćelije. Potvrđeno je da čitanje krimića poboljšava naše sposobnosti zapažanja, povezivanja i predviđanja, a to je svakako korisno. Tako da, ne samo što pružaju zabavu, već posle njih postajemo i pametniji.

krimići

I na kraju, sam kraj romana služi kao stimulus. Kako smo angažovani tokom čitanja, mi kraj zamišljamo, prepravljamo i očekujemo ga više nego kod ostalih žanrova. Onda i taj kraj dođe kao neka velika katarza (da li razočarenje ili oduševljenje našim detektivskim sposobnostima zavisi od nas). Česti su prevrati, ili proneverena očekivanja čitaoca, a takvi događaji izazivaju buru emocija i misli na kraju. Jedina moguća mana kraja kriminalističkog romana jeste njegova tipiziranost, jer ubica se najčešće uhvati, detektiv slavi svoj uspeh i svi su srećni. Ali dobro, možda je taj bajkovit kraj upravo ono što nas teši i uljuljkava u misao da dobro uvek pobeđuje. A onda u ruke uzmemo novi roman.

Nikola Šešić

Autor: Nikola Šešić