Okej, svesni smo. Vek je 21. Godina 2016. Za datum, doduše, i nismo uvek sigurni. Težimo ka liberalizmu, slobodi govora, slobodi da budemo ono što jesmo, slobodi … svega. Ako mene pitate, sve je to sasvim korektno, sve je to sasvim u redu. Ali, u kom trenutku prestaje da bude?

Priznaću, bila sam inspirisana skorašnjim duhovitim, ali sa druge strane potpuno suludim konverzacijama i iz tog razloga, nisam mogla, a da se ne zapitam nekolicinu stvari. Da li sam u njima i učestvovala? Recimo da ne. Bar ne direktno. Ali, pustite me još ovaj put da se vadim na onu slobodu govora.

Ah, taj 21. vek. Fejsbuk profili, Instagram profili, portali i ostala čuda. Preko njih se družimo, saznajemo stvari koje nas zanimaju, komentarišemo iste. I ponavljam, sve je to u redu. Ali, postoji li razumno objašnjenje za to da određeni pojedinci imaju potrebu, a pre svega vremena, da žive na istim tim mrežama i portalima i traže sebi ravne (čitaj: sagovornike) sa kojima će razmenjivati svoja najčešće pogrešna shvatanja i mišljenja, a sve češće i mržnju? Internet, sam po sebi, dopušta takve stvari. I svi smo svesni činjenice da, onog trenutka kada na njemu nešto objavimo, to postaje javno i dostupno za svačije komentarisanje, svaku pohvalu, svaku kritiku. Ali, problem nije u njemu, već u ljudima. Jer, iako nam je 21. vek doneo neverovatan tehnološki napredak i isto tako neverovatnu dostupnost informacija, ljudi očigledno još uvek nisu shvatili razliku između kritičkog mišljenja i (cenzurisano) pisanja gomile gluposti.

I sada se pitam, da li postoji granica kada su sloboda govora i izražavanja u pitanju? I ako postoji, u kom trenutku se ona prelazi i postaje puko nasilje preko Interneta, širokim masama poznatije kao cyberbullying?

Hajde, vodićemo se pravilom da svako ima pravo govora, pisanja i izražavanja. U teoriji to tako lepo zvuči. U praksi, stvari su malo drugačije. U praksi (a daću vam prostora da se sa mnom ne složite) to izgleda ovako – pravilo važi jedino ako ni u kom slučaju ne utiče na, ah, tu preteranu osetljivost pojedinca. Mnogi, koji su i sami bili žrtve nasilja preko interneta, o tome govorili i vodili mnogobrojne akcije protiv govora mržnje složili su se u jednom – mreža je zaista postala idealna maska za ljude sa ogromnim nedostatkom samopouzdanja koji u realnosti ne mogu da se suoče, pre svega, sa samim sobom. Zdrave konverzacije i interakcija sa drugim ljudima u stvarnom svetu su u ovom slučaju krajnje nepoznat pojam. Stoga se komentara na tu temu, najpametnije, treba suzdržati. Vređanje preko interneta ili bilo koji način omalovažavanja nečijeg izražavanja ili rada je, da zvučim stručnije, običan primer dehumanizacije. Čega tačno? Ljudskih odnosa, a isto tako i društvenih i moralnih vrednosti.

Nacionalna, religijska i rasna netrpeljivost se, u ovom kontekstu, najviše forsiraju. Ne volimo susede, ne vole ni oni nas, ali… Hoćete li se osećati bolje ako anonimnim komentarima iskažete svoje najdublje i najmračnije sklonosti? Ne bih rekla.
O banalnijim stvarima drugom prilikom. Mada, mislim da se to danas popularno naziva hejtom.

Apropo cele priče, jedna zanimljiva činjenica – uz istu slobodu govora postoji i sloboda izbora. U prevodu, čemu gledanje i čitanje stvari koje nas zapravo ne zanimaju? Zašto uopšte gubimo vreme na glupe tekstove, događaje, ljude, ako ih već smatramo toliko glupim?

Mladena Vasić

Autor: Mladena Vasić