Na području današnje Italije je, tokom dužeg istorijskog perioda, bila prisutna velika razuđenost između juga i severa. Dok je na jugu Apeninskog poluostrva postojalo kraljevstvo kojim su naizmečno upravljale Francuska, Španija ili neka druga evropska sila, središnji i severni deo je bio podeljen na jake gradove-države, koje su bile nazivane Komunama, a kasnije Sinjorijama. Ovako velike razlike u političkom sistemu i uređenju su proizvele i razlike u kulturi, umetnosti, jeziku i ostalim važnim narodnim obeležjima. Osim toga, one su bile i prilično pogodna osnova za nastajanje sukoba i borba oko moći i prevlasti.

U 15. i 16. veku u središnjem delu poluostrva najznačajnija i najmoćnija središta bili su Rim, Firenca i Venecija. Svaki od njih je vodio zasebnu politiku; u Rimu se nalazio papski dvor, Venecija je bila oligarhijska republika, a Firencom je upravljala porodica Mediči, iako je formalno i ona važila za republiku. Osim što su ova tri grada bila vodeća po moći i bogatstvu, ona su, tokom ovog perioda, bili važni centri kulturnog pokreta koji je nastao upravo u Italiji – Humanzima i Renesanse.

Začetnikom Humanizma smatra se Frančesko Petrarka, italijanski pesnik koji je na svetsku književnost izvršio ogroman uticaj. U osnovi ovog pravca jeste povratak antičkom modelu kulture i umetnosti i latinskom jeziku. Dela nastala u ovom periodu prožeta su vrlo pesimističkim temama i motivima, baziranim na neskladu između probuđene ljudske svesti koja se najzad okrenula sebi i užasne realnosti obeležene ratovima, prevarama, zaverama, glađu i siromaštvom. Nakon srednjeg veka, tokom kojeg je jedini važan život bio onaj posle smrti i tokom kojeg su se ljudi i priroda doživljavali kao simboli onostranog, humanistički intelektualci se okreću realnosti koja, za promenu, postaje stvarnost.

Jedna od najznačajnijih ličnosti italijanskog Humanizma jeste Lorenco Veličanstveni, koji je upravljao Firencom u drugoj polovini 15. veka. On je bio član porodice Mediči, najmoćnije firentinske porodice koja je na vlasti bila skoro četiri veka. Vešto su se bavili vrlo unosnim poslovima, kao što je, pre svega, bankarstvo, što im je omogućilo da steknu veliko bogatstvo i moć. Svoj uticaj su koristili tako da su značajno doprineli razvitku Firence; bili su pokrovitelji raznih umetnika i intelektualaca, ulagali su u izgradnju novih građevina, otvarali su akademije, biblioteke itd. Njihova moć je često doživljavana kao pretnja po ostale moćna središta, te su u više navrata bivali proterani. Ipak, oni su uglavnom imali veliku podršku običnog sveta, naroda, koji ih je doživljavao kao svoje zaštitnike, zbog čega su i uspevali da ostanu na vlasti toliko dugo.

Sem toga što je vrlo uspešno vodio porodične poslove i upravljao politikom Firence, Lorenco je svojim književnim stvaralaštvom ostavio pečat na italijansku književnost; pisao je dela na raznovrsne teme i raznoraznih žanrova. Iako je uspevao da uspostavi balans između svih pređašnjih tradicija koje je valjalo negovati, Lorenco je ponajviše bio okrenut Humanizmu. Stekao je sjajno humanističko obrazovanje, koje je podrazumevalo i iščitavanje dela značajnih predstavnika antičke kulture, kao što su Ciceron i Homer. Dosta je ulagao u umetnost i bio je pokrovitelj mnogim istaknutim ličnostima tog doba, od kojih su najpoznatiji Mikelanđelo i Makijaveli, koji mu je čak posvetio svoje delo „Vladalac“. Važio je za vrlo veštog govornika, književnika, i bio je izuzetan u mnogim područjima: u ekonomiji, politici, filozofiji itd.

Vrlo brzo po Lorencovom preuzimanju uprave nad Firencom, njegova moć i njegov uticaj počeli su da predstavljaju pretnju po ostatak Italije. Uspostavljen je savez između pape i napuljskog kralja, koji je poslao vojsku na granicu Firentinske republike, s namerom da je zauzme nakon Lorencovog ubistva. Atentat, koji je organizovala porodica Paci, još jedna moćna firentinska porodica, je bio neuspešan, a umesto Lorenca ubijen je njegov brat, Đuliano. Nakon toga, svi za koje se smatralo da su bili umešani u zaveru bili su javno pogubljeni na vrlo surove načine. Papa je tada ekskominicirao Firencu; to je značilo da Firenca nije više bila deo crkve i da je sve što bi napustilo ovaj grad moglo da se otme, da je svaki Firentinac mogao da bude ubijen bez ikakvih posledica. Lorenco je na ovu situaciju reagovao javnim govorom, vrlo uspešnim, i odlukom da potpuno sam ode u Napulj kako bi pregovarao sa kraljem. To je i učinio; na napuljskom dvoru primljen je kao zatočenik, a za sve vreme koje je proveo tamo vodio je pregovore. Svojim izuzetnim besedničkim veštinama uspeva da uništi savez između pape i kralja, kojeg je uzeo za svog saveznika, i da uspostavi mir koji je trajao sve do njegove smrti. Ova zavera protiv Lorenca Veličanstvenog poznata je kao zavera Pacijevih.

Figura Lorenca Veličanstvenog bitno je obeležila ovaj istorijski period; njegova figura postala je simbol odnosa prema dobu koje se nazivalo zlatnim. Za njega se vezuje najduži period mira na Apeninskom poluostrvu; samo dve godine posle njegove smrti je ponovo izbio rat. Njegovo ime ostalo je zabeležeo u raznim delima, a njegov doprinos razvitku italijanske kulture i umetnosti tokom perioda Humanizma je ostao poštovan i zapamćen. Upravo iz ovih razloga je i prozvan Veličanstvenim.


Ako niste do sada, zapratite našu Lifehacker.rs FB stranicu.


Tamara Stojanović

Autor: Tamara Stojanović