I dok si rekao „popust na indeks“ već je prošlo pola oktobra. To znači da je period sporta i razonode polako, ali sigurno na izmaku. No, kao i uvek u životu, na kraju jedne epohe počinje nova. Bezbrižno školarstvo zamenjuju izazovi studiranja, u finalnoj fazi prvi semestar smenjuje najduži (poslednji pravi) raspust. Taj surovi prelaz je tema ovog članka. Da se odmah razumemo, ovo nije nikakvo stručno istraživanje već pokušaj preseka, proseka i smernica iz iskustva “saborca”.

Posle napornih priprema i samog prijemnog ispita sledi novi stres – selidba. Zapravo je to posledica, pošto je potraga za novim (stalnim) boravištem unapred određena odabirom mesta, faksa, ranga, materijalne situacije porodice i drugih faktora u konkretnom slučaju.  Mnogi nemaju mogućnost besplatnog useljenja u sopstveni stan, kod svojih bliskih rođaka/prijatelja ili je pak “cena” previsoka shodno uslovima. Avantura traženja i potencijalno pogrešan odabir (raznovrsne ponude) privatnog smeštaja sa strane je često izvor najneverovatnijih anegdota i trauma. Zato je studentski dom realna alternativa za one koji mogu i hoće da se još bolje socijalizuju i iskuse sve prednosti i mane studentske zajednice.

  • NAPOMENA: Suživot sa bliskom osobom (a da nije rođeni brat/sestra) po nepisanom pravilu se neslavno završava. To nije univerzalna istina, ali je česta praksa, makar to bio najbolji prijatelj ili čak partner. Ljudi su različiti i vremenom se menjaju, a mi ne znamo kad i gde mogu da se ispolje njihove najbolje/najgore osobine. Sve zavisi kako se sami odnosite prema tome!

P.S.  Za svaki slučaj postoje specijalizovani sajtovi sa oglasima, preporukama i komentarima za iznajmljivanje stambenih prostora.

sobica

Pitanje ishrane je nezaobilazna, usko povezana tema sa prethodnom koja takođe zavisi od istih/sličnih uslova. Činjenica je da je danas više nego ikada relativno lako naći nešto za pod zub na svakom koraku. Ipak opcija svakodnevne nabavke ili pak stalnog slanja hrane od kuće nije trajno održivo rešenje. Još su žive priče naših starih kako je u njihovo vreme postojao i mlečni restoran, studentski bonovi za koje si na određenim mestima mogao regularno da pazariš i slično, ali se od tada (zaključno sa početakom devedesetih) dosta toga promenilo. Studentska menza  je “majka” – bila i ostala! Doduše ne kao prava, jer za kevinu kujnu ne postoji zamena, ali je svakako utočište za sve one kojima treba nešto na kašiku, po mogućnosti u društvu.

  • NAPOMENA: Korišćenje tuđe studentske kartice logično nije dozvoljeno, ali nije ni krivično delo. Zapravo, relativno ju je lako nabaviti u eri interneta, zaobići neformalnu kontrolu na ulazu i obezbediti obrok malo skuplji od onog u Narodnoj skupštini. U suprotnom slučaju, iz raznoraznih razloga, za stalne kupovine umesto kantine najpovoljnije je ići u veće prodavnice kada su popusti jer “svima treba ‘leba a, para lako ispari”.

P.S. Mnogo restorana se reklamira preko kupon-sajtova nudeći vaučere za komplet obroke (dobra klopa za smešnu lovu).

menza

Svi koji dolaze sa strane, pogotovo oni iz manjih sredina, suočavaju se sa još jednim izazovom zvanim saobraćaj u metropoli. Procenat brucoša-provincijalaca sa ličnim prevozom  u prestonici svodi se na nulu sa mnogo decimala, tako da o njima nećemo dalje dužiti. Sledeća stavka je taxi prevoz koji kao i svima ostalima služi, što se kaže baš kad mora, jer je cena starta kao i željena destinacija svakako drastično drugačija u odnosu na rodni kraj. Poput menze, gradski prevoz je uz sve svoje prednosti i mane prava stvar; studentski status obezbeđuje povoljnije cene mesečne/godišnje karte a i u nedeostatku iste često nije problem preći od tačke A do tačke B.

  • NAPOMENA: Ko se ipak zezne da svoja kola doveze mora da je već osmislio, rešenje za parkiranje/garažiranje kao i računicu potrošnje goriva tokom (vele)gradske vožnje. U taksi vozila samo kod profi firmi (po pozivu mnogi daju popust) jer su “divljaci” derikože koje vrebaju najviše oko mesta javnog okupljanja. O GSP-u i BUSplus-u je skoro sve jasno (a ako nije biće uskoro).

P.S. Transport na lični pogon tipa bicikla, roleri i tome slično samo i isklučivo u mirnijim krajevima i reonima predviđenim za to; sve ostalo je čist rizik po život.

bgbus

Beograd je centar dešavanja, naravno u zavisnosti od sezone i ličnog ukusa. Kroz prizmu navika, potreba ali i otvorenosti za nova iskustva on nudi pregršt mogućnosti i po danu i po noći. Stare dobre kafane su nažalost davno zamrle ali zato ima tuce fensi taverni u kojima nastupaju novokomponovani izvođači, oko ponoći svraćaju cvećari i fotografi, a u koje je vikendom bez rezervacije “nemoguće” ući. Na svu sreću, sve je više pabova/barova istovremeno po svetskim standardima, a opet sa pristupačnom ponudom. Osim toga, mnogi dolaze specijalno zbog “all night party life-a” po popularnim splavovima/klubovima jer za razliku od drugih centara “beli grad” na ušću dveju (evropskih) reka zaista ne spava. U tom smislu, pored takozvanog standardnog zagrevanja (optimalne alkoholisanosti pre izlaska) odomaćio se trend zvan afterparty, za koje zli jezici kažu da služi za sređivanje od raznoraznih konzumiranih sumnjivih supstanci.

  • NAPOMENA: Bez direktne roditeljske kontrole mnogi izgube samokritičnost. Iskušenja su velika, izbor je uvek na tebi. Novi grad, novi ljudi i prirodna pomešanost nesigurnosti sa radoznalošću zaista nisu pravi razlog za samouštenjem organizma i dostojanstva. Još jedna stvar, sve vrvi od stranaca (turista/migranata) često pogubljeni tražeći smernice zato ne budi malograđanin nego “pomozi kolezi” ako si u mogućnosti.

P.S. skoro svaka studentska organizacija pravi žurke, što za početak nije loše radi lakšeg upoznavanja i orijentacije, ali ne treba očekivati previše.

provod

Ekonomska kriza, kod nas kao konstanta poslednjih par decenija, sa sobom vuče moralnu pa postaje “normalno” da je kultura luksuz. Narod je jednostavno navikao da sve (filtrirane) informacije upija iz medija tako da je potisnuo potrebu za duhovnim uzdizanjem. Ipak, i ovde ima odstupanja i to ozbiljnog. O tome neobjašnjivo govori fenomen da su beogradska pozorišta uspela pored besparice da opstanu, održe veliku publiku i kvalitet na kome im zavide u širem okruženju. I tu postoji katalog kupona za uštedu prilikom kupovine karata (uz obaveznu rezervaciju). Za razliku od “dasaka koje život znače”, “veliko platno” je usled sunovrata domaće kinematografije neuporedivo teže pogođeno. Zahvaljujući privatizaciji i komercijalizaciji aktivnih ima desetak bioskopa. Što se tiče repertoara galerija  i koncerata, on zavisi od programske šeme ustanova kulture ili pak organizacije privatnih izlagača/izvođača koji osim putem medija publiku obaveštavaju preko svojih informatora. Druga vrsta prikaza umetničkog izraza i kulturno-istorijskog nasleđa odnosi se na muzeje kojih ima pedesetak, od kojih su tri virtualna, a još toliko (i dalje) u rekonstrukciji.

  • NAPOMENA: Draž i prestiž Beograda, pored svega ostalog, je i u tome što se smatra jednim od najznamenitijih sajamskih gradova i to sa velikom tradicijom. Većina đaka iz unutrašnjosti dolazila je upravo tim povodom na ekskurzije. Tu su takođe i mnogobrojni (inter)nacionalni festivali tokom cele godine koji pored kulturnog imaju izuzetan ekonomski/turistički značaj.

P.S. Posebno su interesantne turističke ture Belim dvorom, Nacionalnim arhivom, Botaničkom baštom, ZOO vrtom itd.

muzej

I za kraj jedan klasik… Takozvane „dečije bolesti“. Njih smo svi prošli; ponavljam PROŠLI! U suprotnom imamo problem. To su one smaračke priče koje su često neumesne poput raspr(e)danja o politici na slavi ili interne šale koji drugi ne kapiraju. Zato je u javnosti bolje izbegavati raspravu o privatnim/državnim univerzitetima pred nepoznatim kolegama, evocirati uspomene iz zavičaja sa zemljacima i usput cinično komentarisati „staaareeeee BEOgrađane“ pred istima. Niko ne pokušava nasilnu asimilaciju, a baš ih briga za tvoju frustraciju.

 

Milan Tasić

Autor: Milan Tasić