Kažu da je ljubav slepa. Primećene mane na licu voljene osobe su deseta rupa na svirali. Kao uzvišena bića uživamo u ovom toplom osećaju, ali pored dece težimo stvaranju mnogih drugih inteligentnih oblika. Naši razumniji potomci roboti se ne mogu zaljubiti (iako se mogu razmnožavati), pa logično neće biti ni slepi. Štaviše, vid im je iz dana u dan sve snažniji.

Nije se septembar još bio prepolovio, a teksaški rendžeri sa Univerziteta u Ostinu i hrabri kornelovski ratnici sa Itake su objavili naizgled uznemirujuću vest. Veštačka inteligencija može da vidi vaše pravo lice iza „pikselirane“ fotografije. Zbogom vešto kubistički skrivenom neredu u pozadini selfija!

Roboti i veštačka inteligencija

 

Gore su čini se, izjednačeni, ali roboti i veštačka inteligencija nisu sinonimi. Roboti su nepogrešivo mehanička stvorenja koja ne moraju biti obdarena veštačkom inteligencijom, već se mogu samo upravljati naredbom nekog izvršnog naređenja programera. Veštačka inteligencija je softver koji imitira ili uistinu poseduje inteligenciju. Odnosno, veštačka inteligencija je sposobna na osnovu određenih parametara da iznedri „jedinstveno“ rešenje ili da postupa vodeći se prethodnim „iskustvima“. Može se nalaziti i unutar nekog robota. Kako mi uvek zamišljamo nešto ljudoliko ukoliko je približno inteligentno kao mi, najbliže tome su roboti i lakše je koristiti ih kao sinonime. Greška nije velika jer se ionako od samog razvoja robotike u antičko doba pa i u modernijoj literaturi (Frankenštajn i R.U.R.), pod mehaničkim stvorenjima (današnjim robotima) podrazumevala veštačka inteligencija.

Neki bi rekli da je razlika između prirodne i veštačke inteligencije filozofija. Obe se koriste, bar koliko zasad znamo, električnim impulsima. Odnosno, šta razlikuje našu mogućnost snalaženja i softversku obradu podataka?

Da li je razlika među njima filozofska ili pak nepremostiva?

 

Kao što je nekada davno Bog stvorio čoveka nalik sebi, tako smo i mi nalik sebi stvorili veštačku inteligenciju. Dok ne znamo da li je Bog mogao imati kakvih drukčijih ideja, znamo da mi baš i nismo imali izbora. Tjuring je 1940. godine predložio binarni sistem i mogućnost da preko tako jednostavnog sistema mašine ispunjavaju određene zadatke. Tih godina bila je vrlo popularna veštačka inteligencija. Vrlo brzo se u glavama stručnjaka javila ideja da mašine mogu obavljati iste zadatke kao i ljudi. Roboti su postali prvi izbor u teškim fizičkim poslovima i sve više menjaju čoveka u teškim zadacima kao što je rudarstvo na primer. Pored fizičkih poslova, mogu obavljati i teže mentalne vežbe, kao u slučaju kada je Deep blue pobedio Kasparova u šahu.

Razvoj neuro nauka, informacionih tehnologija, ali i nauka i tehnologija materijala doneo je benefite razvoju veštačke inteligencije. Po uzoru na mozak danas postoje kompjuterske neuronske mreže koje omogućavaju vrlo složeno rešavanje zadataka ili bilo kakvu obradu informacija. Svođenjem čovečijeg razmišljanja i ispunjavanja zadataka na osnovne elemente, roboti postaju sve sličniji, pogotovu sa razvojem kompjuterske nauke nazvane machine learning. Velika razlika između čoveka i mašine je u tome što čovek poseduje instinkte, svesti i volju, a veštačka inteligencija (bar zasad) ne. Stoga smatram da razlika između inteligencije koju pokazuje neka osoba i neki softver predstavlja veoma duboku jamu.

Da li su roboti kao mi?

 

Pređašnja razlika možda ne bude uvek duboka jama. Vrlo lako može postati ravna kao Srem, ali mislim da to niko ne može sa sigurnošću reći. Sasvim je moguće da će se u nekom trenutku moći i samoodržavati, možda čak podleći evoluciji i slično. Nije isključena nijedna mogućnost u dovoljno dalekoj budućnosti.

Svakim danom sve više liče na nas. Još 2011. godine su japanski inženjeri napravili ljudolike robote koji su mogli čak da pričaju između sebe. Činjenica je da oni svakim sledećim stupnjem koji ide u tom smeru postaju sličniji čoveku. Verovatno smo još daleko od potpuno ljudolikih mašina, zahvaljujući našem složenom dizajnu. Ne može se valjda 3,5 milijarde prirodnog razvitka života izimitirati za desetak godina. Šta mislite, kako ljudi reaguju u dodiru sa mašinom koja veoma liči na čoveka?

Po Hokingu, inteligencija je sposobnost prilagođavanja promeni. Zato, ako zastupamo teoriju evolucije, nisu one najsnažnije vrste preživele, već one najinteligentnije. Inteligencija podrazumeva i učenje iz iskustva, razumevanje trenutne situacije, njeno shvatanje i korišćenje tih pređašnjih iskustava (rekla bih dorađenih) u nekoj novonastaloj situaciji. Roboti ispunjavaju sve ove zahteve, naravno, ne u onoj meri u kojoj mi, ali tek su počeli.

Marija Brzić

Autor: Marija Brzić

Ja sam u izvesnom smislu nešto između Boga i ničega.

marija@lifehacker.rs