Tokom letnjih meseci, provodeći dane odmora kod kuće na selu i usput sređujući svoju malu biblioteku, naletela sam na par školskih lektira koje je čitala još moja majka. U to davno prohujalo, Titovo doba, sem nezaobilaznih zbirki partizanskih priča, u školi su se obrađivale i knjige poput “Lesi se vraća kući“, “Beli očnjak“ ili “Družina Toma Sojera“. Zasela sam i ponovo ih pročitala, sada već razumejući ih na potpuno drugačiji način nego pri prvom čitanju pre gotovo deset godina. Nisam mogla da se ne zapitam: šta je sa dečijom literaturom uopšte, zbog čega je danas toliko zapostavljena?

Činjenica je da je od tog vremena pa do onog u kom sam odrastala ja i u kom odrastaju novije generacije, došlo do barem deset obrazovnih reformi. Promenilo se isto toliko ministara kulture i obrazovanja i svi oni uporno govore: “Želimo da nam deca budu pametnija, da više čitaju.“ Možda zaista i žele. Ali činjenica je da postajemo roboti, da su se izgubili ushićenje i radoznalost pri čitanju i da su lektire postale obaveza koja se, najčešće, uspešno eskivira. Zašto bi deca pročitala nešto čiju skraćenu verziju mogu da nađu na internetu? A sada se vi pitate kakve veze ima klasična književnost sa ovim?

Više puta sam sebi postavljala i pitanje koliko su nastavni plan i program zaista prilagođeni deci i podstiču njihovu ljubav prema čitanju, ili samo služe svrsi da se dobije ocena u školi? Kada smo dovoljno zreli da razumemo Andrića, Selimovića, Kiša, Sofokla ili Dositeja Obradovića? Na ovo pitanje sigurno ne postoji jedinstven odgovor – da, svi smo različiti i da, neko sazri brže, a neko sporije za svoje godine. Ali generalno sam kroz čitavo školovanje stekla utisak da se kroz gradivo samo protrčava, nastavnici i profesori ostavljaju pesme/pripovetke/romane nedorečenim ili pak nameću svoju analizu dela (doživela sam to svojevremeno!). A ono što je nejasno, najčešće biva ignorisano. Možda čak odrasli to rade i češće nego deca.

književnost

Postoje nastavnici koji se brane starom dobrom izrekom “sve se to iz kuće nosi“, ali i oni koji su svesni problema i pokušavaju da se nose sa činjenicom da sve manje dece čita. Tu je naravno i problem (ne)zanimljivosti gradiva. Ja sam lično imala želju da nam nastavnici ponekad dozvole da analiziramo knjigu koju smo sami negde pročitali, a ne da insistiraju da se svakog dana striktno prate plan i program. Pa šta je rešenje, pitaćete? Ne postoji jedinstveno rešenje, ne može nikada samo jedno da uspe. Ali može se reći da je jedna od opcija obrada romana kao što je “Knjiga o džungli“ ili “Bela griva“ ili pružanje izbora deci.

 
 
“Problem“ dečije literature postoji i van škole i slepog insistiranja na obradi pesama Alekse Šantića ili narodne poezije. Ako uđete u bilo koju knjižaru, videćete da su u dečijem odeljku u prvom planu knjige koje više liče na slikovnice, sjajnih korica i sa paprenom cenom, dok su nekadašnje školske lektire zaboravljene u nekom ćošku. Pitanje zašto je to tako treba da postavimo sami sebi. Zašto i odrasli imaju problem sa dečijim knjigama? Pre izvesnog vremena, u jednoj fejsbuk grupi, uletela sam u raspravu o tome zašto izjednačavam dečiju literaturu sa klasičnom (da li je to književnost za odrasle?!) Neko je tražio mišljenje ostalih o tome koje knjige svaki akademik treba da pročita i počeli su da pljušte predlozi poput “Proces“, “Majstor i Margarita“, “Stepski vuk“, “Ana Karenjina“ ili čak Platonova “Država“. Pa, ne sporim – to su fantastične knjige. Ali svaka od njih nalazi se na nekoj od lista na internetu i svako može da je nađe tamo i da kao predlog. Ili jednostavno zato što je u školi čuo da tako treba. “Ti si akademik, moraš da čitaš samo akademske knjige!“ Ja sam predložila “Knjigu o džungli“ i “Malog princa“. Šta znam, smatram da i u njima ima vrednosti kojima treba naučiti akademike. Ili ih barem podsetiti, ako su se zaboravili. Naišla sam na osudu jer, zaboga, samo idiot ne bi razumeo “Proces“. Možda, i to je tačno, možda sam idiot. Možda samo ja ne razumem tu knjigu a svi ostali koji su je predložili razumeju. Ali ne praktikujem da dajem kao predlog nešto što nisam razumela, ili sam prosto bila prinuđena da to pročitam u školi. Da li su dečije knjige bolje od dela klasične književnosti? Apsolutno ne mora da znači, niti treba praviti gradaciju od “goreg“ ka “boljem“. Treba čitati knjige i iz njih izvlačiti pouke, treba balansirati između zabavnog čitanja i onog što “treba“ pročitati. A i ko može da nam to određuje? “Nema knjige, a da se u njoj nešto dobro ne nađe“, reče jednom neko daleko pametniji i bezvremeniji od nas. Zato ne treba mnogo cepidlačiti oko vrednosti školskog udžbenika, zbirke pesama i knjige naučne fantastike. Knjiga je knjiga. Sem ako nije slikovnica. Ili rokovnik koji je “dizajnirala“ modna blogerka pa se prodaje kao knjiga. Možda se odrasli samo prave da su odrasli, kad kažu da su pročitali “Gorski vijenac“ i razumeli ga. Još kad krenu da ga citiraju! To tako treba, ako si prešao dvadesetu već treba da si ozbiljan i da si “prerastao“ neke stvari pa se dečije knjige posmatraju kao igračke. Fensi je kad u društvu kažeš da čitaš Hesea, ti si ipak budući akademski građanin. Uozbilji se! Vole odrasli da govore: “Dečije knjige su za decu!“ a ja im kažem: pa šta?
Ako vam se dopao članak, na sličnu temu možete pročitati još:

Ako niste do sada, zapratite našu Lifehacker.rs FB stranicu.


Aleksandra Milosavljević

Autor: Aleksandra Milosavljević

Student psihologije. Pisac u pokušaju. Čovek u pokušaju.
Ono između je manje važno.