Ljubav nije čudo, ali čini čuda. Inspirisala je najlepše slike, najmoćnije pesme, najmudrije knjige, najčuvenije filmove. Za ljude koje volimo smo spremni na sve, stoga su je antički Grci zvali „ludilo bogova“. Šekspir kaže da je slepa, a Aristotel da je čini jedna duša koja živi u dva tela.

Nauka je dokazala da ljubav ima organsku osnovu. Dobro poznati simptomi poput lupanja srca, nervoze, nedostatka fokusa i euforičnog raspoloženja rezultat su psihičkih promena koje se tada dešavaju. Ono što mislite da se događa nekolicini je zapravo univerzalno, a naučnici su uspeli da ih razvrstaju u tri faze –žudnja, privlačnost i privrženost.

Žudnja, prvi stadijum veze, odlikuje se najpre fizičkom privlačnošću i čežnjom za partnerom. To ne treba da čudi, s obzirom da su upravo tada aktivni polni hormoni – estrogen i testosteron.

Faza privlačnosti je onaj period na koji se misli kada se kaže da je neko zaljubljen, a misli usmerene uglavnom na partnera. Krv putuje znatno brže do centra zadovoljstva u mozgu, a za to su zaslužne tri hemijske supstance – adrenalin, serotonin i dopamin. Adrenalin, hormon stresa, luči se na početku, a uzrokuje znojenje dlanova, ubrzan puls, širenje zenica. Kod novopečenih parova najzastupljeniji je dopamin, neurotransmiter sreće. Znaci naglog skoka dopamina su višak energije, nedostatak osećaja gladi i nesanice, kao i izuzetna radost koju izaziva sama pomisao na specijalnu osobu. Izaziva intenzivan nalet užitka, slično dejstvu kokaina, te nije čudno praviti poređenja između ljubavi i opojnih droga jer oba izazivaju zavisnost. Konačno, neurotransmiter serotonin – smatra se zaslužnim za iznenadno razmišljanje o ljubavi, a u nešto većoj količini prisutan je i kod osoba sa opsesivno-kompulsivnim poremećajem. „Ružičaste naočare“ su takođe rezultat povišene količine serotonina u krvi, bez kojih verovatno ne bi bilo sledeće faze.

Posle strastvenih i uzbudljivih osećanja nastupa zatišje – privrženost, tokom koje se partneri sve više vezuju i zbližavaju, pa i zavise jedan od drugog. Ovde su najaktivnija dva savršeno uigrana hormona, oksitocin i vazopresin. Oksitocin, hormon ljubavi, izlučuje se tokom porođaja i podstiče mlečne žlezde, pa se dugo smatralo da nema drugu svrhu. Ipak, otkrilo se da igra vrlo važnu ulogu u ljubavi. Naime, oksitocin se u većoj meri javlja kad se ljudi maze, grle i miluju, pogotovo posle seksualnih odnosa. Vazopresin, anti-diuretički hormon, prvenstveno kontroliše bubrege, a samim tim i žeđ. Njegova uloga u ljubavi dokazana je prvi put u eksperimentu sa dva laboratorijska miša: onaj mužjak kome je data doza vazopresina pario se samo sa jednom ženkom. Tada je ovaj hormon označen kao „monogamski“, a povezuje se i sa ljubomorom, zaštitničkim stavom i vernošću. Oksitocin i vazopresin smanjuju stres i socijalnu anksioznost, podižu samopouzdanje, imaju protivupalno dejstvo, pomažu u lečenju glavobolja i grčeva, a neka istraživanja su pokazala da povećavaju i velikodušnost.

Miljana Dukić

Autor: Miljana Dukić

Ispredi iz svoje aorte pozlaćen konac trajanja i zašij naprsla mesta iz kojih drhte čuđenja.