Grčki filozof Platon je bio jedan od prvih u istoriji koji je uvideo značaj povezanosti dečije igre i učenja. Smatrao je da će najmlađima igranje sa jabukama olakšati učenje brojanja. Aristotel je verovao da igra pomaže u boljem snalaženju odrasle osobe kroz život. Koncept vaspitanja, obrazovanja i slobode, kao i njihove povezanosti se za sve ove milenijume veoma menjao. Može se reći da se kroz ono što smatramo pod pojmom sloboda, ili suprotno, stanje neslobode, provlače svi životni događaji, doživljaji i razmišljanja.

Šta je sloboda?

Sloboda je složen pojam koji nam je svima, bar donekle, jasan intuitivno. Verujem da ne postoji osoba koja se bar jednom u životu nije našla u stanju odsustva slobode. Opšta definicija ovog pojma podrazumeva neprinudno razmišljanje i delanje, odsustvo ropstva i nepotpadanje pod uticaj spoljašnjeg faktora moći. Slobodna osoba je oslobođena teskobe, nezdrave brige, iskrena je i otvorena, ne nalazi se u stanju straha i nema potrebe za poistovećivanjem. Sloboda takođe podrazumeva neograničenu upotrebu određenih dobara (u smislu da niko ne sme da vas sputava koliko ćete, na primer, vode popiti), kao i politička prava.

Ljudsko društvo slobodu upražnjava kroz slobodu govora, slobodnu volju, ekonomsku, akademsku, slobodu okupljanja, slobodu izbora, kao i moralnu, intelektualnu, političku, naučnu, itd. Nabrojane su reči koje krase većinu modernih ustava. Fizičke, tj. spoljne manifestacije slobode su prisutne, ali koliko su one istinski zastupljene u unutrašnjosti ljudskog društva i psihologije? Koliko je zapravo prava sloboda moguća i da li je ona uopšte ostvariva? Traženje odgovora na ova pitanja može započeti od ranog detinjstva.

Slobodna deca Samerhila

Samerhil je škola u Engleskoj koju je 1921. godine u skladu sa svojim uverenjima o školstvu i obrazovanju osnovao Aleksandar Nil. Škola je uvek bila ispred svog vremena. Postoji i danas, a trenutna direktorka škole je Zoe Nil Redhed, Aleksandrova ćerka. Od osnivanja primaju decu razne dobi, a trenutno je ustaljena za uzrast od 5 do 18 godina. Vođen svojim dugogodišnjim iskustvom, Nil je napisao knjigu Slobodna deca Samerhila u kojoj govori o svom iskustvu u obrazovanju i vaspitanju dece. Kroz knjigu pojašnjava i ključni koncept slobode onakvim kakvim ga on vidi i kakvim ga vidi društvo. Posebne osobenosti ove škole su apsolutna demokratija i samouprava.

neill-2

Aleksandar Nil ispred škole

Saopšteni utisak neke osobe o nekoj knjizi ne mora biti ključan. Nekada je beznačajan ako vas nešto jednostavno ne privuče predloženom sadržaju. Štaviše, utisci su tu samo u obliku predloga ili poruke da se klonite toga. Onog trenutka kada se upustimo u knjigu, pređašnji utisak nestaje. Erih From je u predgovoru „Slobodne dece Samerhila“ predložio i predao nam svoj utisak o knjizi. Specifičnost ovog predgovora je, što se relativno retko dešava, veoma dobar uvod u štivo i Erih je u tome zaista uspeo.

From kaže da kada se zumira društvo, vidimo da se danas kadrovi školuju da bi prodali svoje znanje, a pritom što bolje obavljali svoj posao. Forma kao što je ova svakako nije loša, zapravo je možda i jedina po kojoj bi kao zajednica funkcionisali. From je ukazao na probleme opisane u knjizi koji se nazivaju autoritetima i neslobodama. U sistemu školstva su naravno prisutni, iako su vremenom menjali oblike. Borbe za ljudska prava su donele mnoge benefite, ali i mnoge nove nepogodnosti. Nekadašnji grubi, fizički način kažnjavanja u školi je zamenjen psihičkim kažnjavanjem. Vrlo često to nisu čak ni opaske na račun đaka, već nametnuto  takmičenje sa drugima i sa samim sobom.  Stiče se utisak da je ustaljena konstantna potreba za radom pod pritiskom i apsolutna potreba za što ozbiljnijom profesionalizacijom, što je i filozofija našeg doba. Otvorenost ka određenim idejama ne znači i njihovo pravilno, a ni smisleno sprovođenje.

Iskustvo Aleksandra Nila

Samerhil je internat. Ne podržava preko 70 učenika, ali poneko nastavno osoblje, kao i direktor sa ženom žive u ovoj školi. Sistem je po mnogima raskalašan. Stanovnik internata je slobodan u onoj meri u kojoj ne ugrožava slobodu drugoga. To podrazumeva nenameštanje kreveta, posećivanje časova, nedolazak na obedovanje, planiranje i izradu vannastavnih aktivnosti, učenje, itd. Za svaku neučinjenu obavezu postoje posledice. Svaka načinjena povreda slobode neke osobe znači kaznu. Đak koji polomi prozor će morati da ga plati, ili ako kasnite sa gradivom i usporavate ostale – vrlo je verovatno da će ostali tražiti da izađete sa nastave.

Učenik bilo koje druge škole će isto morati da plati prozor koji je polomio, ali se u ovoj školi neće desiti da će ga neko zbog toga nasilno prekorevati ili izložiti javnom podsmehu. Pri osnivanju škole, Aleksandar se vodio idejom da se na mržnju odgovara mržnjom. Odnosno, onaj nad kojim se ne vrši nasilje ga neće ispoljavati. Otvorenim i prijemčivim razgovorom se sve može postići. Postoje i privatni časovi razgovora, koje naziva individualnim časovima. Uz njih neki đak može prebroditi neke lične muke, problematično ponašanje ili jednostavno rešiti neke nedoumice.

Učenicima Samerhila je dozvoljeno da puše i psuju bez obzira na starosnu dob. Ukoliko ne žele, prisustvovanje nastavi nije obavezno i nedolasci se ne kažnjavaju. Zanimljivo je da je u ono doba Nil zastupao filozofiju da umetniku nije potrebna tablica množenja. Ne radi se o idealističkom razmišljanju ili nipodaštavanju civilizacije, već o činjenici da svi mi razmišljamo i funkcionišemo drugačije, a kao deca to najbolje znamo. Stvar je u tome da Samerhil smatra da ukoliko pre 10. godine neko ne nauči da množi ne postoji ništa što bi ga sputavalo da ukoliko želi ili mu je potrebno, to uradi sa 20. Jednostavno, drugačije smo postavljeni od rođenja i treba da živimo u skladu sa tim.

Moguće vannastavne aktivnosti su raznolike, đaci mogu svoje vreme pokloniti keramici, elektronici, pletenju, baštovanstvu, muzici ili nečemu drugom što su zamislili. Demokratija škole podrazumeva da se direktorov glas važi jednako kao i glas učenika. Učenici sami predlažu pravila i kazne za po njihovom mišljenju nedolično ponašanje. Način života koji pruža Samerhil je bio velika misterija za ljude van njega, ali i za novoprispele đake. Po Nilovim rečima, đacima koji su bili u drugim školama u kojima se obrazovanje sprovodilo uz razne vrste nasilja je potrebno u proseku 6 meseci da se priviknu na slobodni sistem. Zaista je osvežavajuće zapažanje da se nakon izbacivanja prikupljenih negativnih osećanja deca prirodno smiruju i sama usvajaju oblike ponašanja koji su društveno prihvatljivi.

Bez zavaravanja, svi učenici koji završavaju Samerhil nisu uspešni advokati, lekari ili Nikole Tesle i Marije Kiri. Primer iz knjige kaže da je jedna devojka preko sedam puta pokušavala da upiše glumu dok joj nije uspelo. Ono što je ključno je da nije odustajala. Specifičnost Samerhila nije u tome što će vam pružiti dovoljno znanja da upišete cenjenu školu, već životni trening i oslobođenje skoro svih nezadovoljstava koja se javljaju u ranom dobu. Ideja je da apsolutna sloboda koju bi podarilo obrazovanje, ali i roditelji ne vodi u anarhiju i nedisciplinu, već u zdravo, primerno odrastanje i što je najvažnije srećan život. Srećan život je vrlo bitan, neko možda želi da bude prodavac sladoleda, ali se od njega očekuje da bude lekar. Zbog tog pritiska očekivanja nećemo imati vrhunskog sladoledžiju, već jednog veoma nesrećnog lekara.

„Utopijske ideje“

Pažljivim izdvajanjem iz definicija slobode, intuitivno možemo zaključiti da je za sve njene vidove ključna prvenstveno sloboda uma pojedinca. Onaj koji uživa blagodeti sloboda bez slobode uma je kao čovek koji želi da vodi neku okeansku operaciju, a nema predstavu šta je okean. To njega ne treba da spreči da plovi, ali nikako da vodi ili bude na nekoj odgovornoj poziciji jer on ne zna dovoljno za takvo nešto. Da ne bi bilo greške u shvatanju, ne namećem da neko ko nije slobodnog uma ne treba da se, na primer, slobodno okuplja, već da to onda nije njegovo osnovno uverenje kao čoveka koji je slobodno nešto shvatio i odlučio da podrži. To opet ne znači nipodaštavanje neke osobe koja nije slobodna. Poenta je u samom razmatranju slobode kao pojma i individualnog napretka.

Sa druge strane, ako ulazimo dovoljno duboko – kako onaj koji je slobodan zna da je slobodan? Da li je to uopšte moguće saznati? Od prve informacije koju smo dobili od nekog drugog naš pogled na svet je potpao pod uticaj, ukaljan je. Svakako, svakim danom sve više shvatamo i oslobađamo se prethodnih uticaja, ali da li je slika o novom saznanju oslobođena nas? Da li je oslobođena uticaja načina života kojim smo dosad živeli? Pritom ne podrazumevam stavove i mišljenja.

Stavom podrazumevamo nešto izrečeno i nepromenljivo nakon čega to postaje obeležje osobe ili grupacije koja ih je izrekla. Njihova definicija kaže da se misli, postupa i oseća na određen način, odnosno na način predviđen stavom. Mišljenjem bivamo posmatrači, uviđamo uzročno-posledičnu vezu u onome što posmatramo, a zatim donosimo zaključak. Samo po sebi, mišljenje se ne kosi sa slobodom, međutim treba razikovati slobodnu misao i ona koja to nije. Neslobodna misao je ona koja nakon donesenog zaključka ostaje i biva ukorenjena, pa se samim tim može smatrati verzijom stava. Neslobodna misao je ona koja nije podložna promeni. U izvesnom smislu, stav i neslobodnu misao možemo svrstati u dogmu. Dogma ne dopušta preispitivanje svog kazivanja, pa se stoga kosi sa pojmom slobode. Slobodna misao je ona koja teče kao reka. Njeno korito i obale predstavljaju zaključke i osobine mislioca, ali i da dalje teče i menja se.

Kako onda dolazimo do slobodne misli?

Po svemu navedenom, slobodna misao je kamen temeljac slobode uopšte. Moglo bi se reći da je ona glavna odlika, ako ne i sama sloboda. Zvuči kao definicija pojma koji se objašnjava tim istim pojmom, ali zađimo malo dublje u to. Osvrnimo se na njenu ideju. Osoba koja je u stanju da menja svoje mišljenje u skladu sa novim saznanjima usled kojih je shvatila da je pređašnji zaključak pogrešan ili mu treba dorada (naravno, može i ostati isti) je slobodni mislilac. To je ona misao koja je oslobođena bilo koje vrste straha. Dakle, u izvesnom smislu sloboda uslovljava slobodnu misao i obrnuto. Sloboda učenika Samerhila se zasniva upravo na ovome. Nema sputavanja ideja u ranoj dobi. Nema nasilne gvozdene discipline. Svako je od ranog detinjstva prepušten samostalnom krojenju sopstvenog života, samim tim i misli, ali i delanja.

Šta je loše u takmičenju?

Iskreno, želela bih da saznam šta nije loše u takmičenju. Ne bih da zvučim pristrasno u razmatranju knjige, ali pobeda podrazumeva nečiji poraz. Nadmetanje u određenoj disciplini da bi ste dokazali da ste bolji. Zašto odmeravamo snage? Da li je to želja za dokazivanjem svetu? Da li je to želja da se dokažete bližnjima ili pak želja za samodokazivanjem? Da li je to lični podstrek za napretkom?

Dokazivanje svetu ima smisla u sistemu u kojem živimo iz prostog razloga – živimo onde gde dobijamo nešto zauzvrat ukoliko pobedimo. Pobedivši na sportskom takmičenju dobijam slavu, titulu i novac, a oni ispod mene ne ili ne u toj meri. Ako je moj rad bio najbolji, dobijam malu diplomu u mozgu uz dobrano lučenje hormona sreće, a okolina će me videti kao uspešnu što me dodatno zadovoljava. Ako nisam pobedila, imaću želju da to uradim i dobijem zasluge koje želim iz raznih razloga. Šta se dešava ako nikada ne ostvarim prvo mesto u nadmetanju? Verovatno ću stalno biti nesrećna zbog svojih jalovih pokušaja. Nikada neću biti dovoljno vredna. Nikada se neću dokazati i vremenom će sve što radim gubiti vrednost.

U praksi bi trebalo da bude malo dugačije. Ako sam bolja od tebe u pravljenju alata za seču drva, ostali će ih kupovati od mene, a ne od tebe. Ti sutra možeš izmisliti neki podesniji alat i onda će novac bolje nalaziti put do tebe. Sa druge strane, možeš postati bolji proizvođač alatki, pa će se situacija na taj način promeniti. Sve ovo je zapravo vrlo nepotrebno. Praviću alatke, ali ćeš i ti. Ne verujem da će svako moći da kupi baš u mojoj radnji ili obrnuto. Neće svakome odgovarati isti alat. Ako izbacimo takmičenje, opet mogu dati sve od sebe jer volim svoj posao, a isto tako i ti. Razlika je u tome što ću ja biti zadovoljni proizvođač koji ide svojim putem bez potrebe da unizim nekog kako bih izdigla sebe, ali ćeš i ti biti zadovoljni proizvođač koji neće raditi da bi pobedio mene na nekom tržištu i dobio neki novac, već ćeš raditi u cilju poboljšanja svog rada sebe radi.

Da li je sloboda Samerhila utopijska ideja?

Činjenica da ljudi koji su pohađali Nilovu školu nisu imali problema da nađu posao, da nastave obrazovanje ili da na bilo koji uobičajeni način dožive uspeh u životu dokazuje da ona nije utopijska ideja. Naravno, kada pogledate film „Whiplash“ i pročitate ovu knjigu sigurno biste rekli da film mnogo realniji slučaj, a da knjiga skoro uopšte nije. Koristim ovo poređenje jer su u ova dva umetnička dela zastupljena dva ekstrema kojima današnje društvo ne podleže.

„Tužna“ činjenica je ta što ne možete proizvesti Nikolu Teslu, Mocarta ili Da Vinčija. Ono što možete „proizvesti“ jeste dobrog automehaničara, dobrog novinara, ili lekara. Proizvodnja dobrog lekara ne počiva samo na količini znanja ili prakse koje ste u stanju da mu pružite, već i u njegovom sopstvenom životu. To nikako ne znači da fakultet treba da postane pedagoška ustanova (iako bi po mom mišljenju trebalo, ljudi od 18-25 godina su i dalje adolecenti). To znači da proizvodnja dobrog lekara počinje od njegovog ranog detinjstva. Ovo opet ne znači da će se neko sa 5 godina odlučiti da jednog dana postane lekar ili da ga treba trenirati od tog uzrasta. Potrebno je pružiti normalnu slobodu izbora i života da bi neko samostalno želeo da postane lekar. Još tužnija činjenica od one sa početka je što bi ovo bilo vrlo jednostavno postići.

Međutim, krajnji ishod je da ovo zapravo ipak jeste utopijska ideja, odnosno, neizvodljiva u praksi. Tačnije, trenutno je neizvodljiva u praksi (i tako već 100 godina). Postoji jedan začarani krug koji se zove „Ljudi koji rađaju ljude koji rađaju ljude koji rađaju ljude“. Nemoguće je postići komunu za 7,5 milijaridi ljudi (za koju godinu 9) koji bi imali potpunu slobodu, bar ne još. To bi značilo da treba prepustiti apsolutni individualizam svakom nastavniku, direktoru i učeniku, kao i roditelju. Pored toga, bilo bi potrebno da se pre toga jedna cela generacija ljudi podvrgne potpunom oslobađanju stega kultura i vaspitanja, što u ovom trenutku,  verovatno i kasnije ne bi bilo moguće za naše društvo.

Marija Brzić

Autor: Marija Brzić

Ja sam u izvesnom smislu nešto između Boga i ničega.

marija@lifehacker.rs