Pre nego što počnemo da se bavimo najaktuelnijom društvenom mrežom Facebook i nekima od pitanja koje ona sa sobom povlači, ne bi bilo loše za početak razmisliti – Šta za nas predstavlja muzej?

Instituciju koja bi trebalo da čuva i neguje kulturna dobra, uspostavljajući time kulturni identitet jednoga društva? Medij kojim se iznosi određena poruka ili utisak društva u datom trenutku? Koliko “muzejska politika“ u stvari ide u korist čovečanstva ili je muzej još odavno utro put informatičkoj eri, gde je prikupljanje informacija postalo bitnije od same informacije i njenog suštinskog razumevanja? Kako se odupreti fetišizmu za sakupljanjem ili izlaganjem onih stvari koje se smatraju primerenim za određenu situaciju ili društvo?

U osnovi muzejskog rada nužna je korelacija: dokument (svedočanstvo) – sećanje – pamćenje. Sećanje je segment pamćenja, a svedočanstvo je resurs koji služi da u nama pobudi oba – sećanje na svima nama svojstveno, imanentno iskustvo i pamćenje koji u velikoj meri zavisi od ličnog doživljaja. Na muzeju je, dakle, uloga da na pravilan način podstakne različite kognitivne procese koje se tiču našeg intelekta i uma.

Eh, sad, kako Facebook utiče na naše pamćenje i doživljavanje savremenog sopstva?
Da li je muzej kao i Facebook odraz krize savremenog društva gde niko drugi sem samog čoveka, usled borbe sa sopstvenim identitetom, sebe kao razumskog bića odgovornog za svoje postupke, nije doveo svoje postojanje do ivice zaborava? Da li je Facebook u stvari pokušaj pojedinca da spasi svoje “ja“ od zaborava?

Ako je već delimično uništeno kolektivno pamćenje i nametnuto nam osećanje lažnog identiteta i pripadnosti, da li čovekova zavist za društvenim mrežama onda potiče iz dubinske potrebe svakog od nas da se pita i oseća bitnim u ovom konzumerističkom svetu? Koliko se pravilna upotreba i svrha Facebook – a razlikuje od pravilnog rada i svrhe muzeja? Da li Facebook postaje jedna od grana muzeja – lični muzejAko krenemo sistemom analogije i zamenimo određene premise u pređašnjim rečenicama, videćemo da su u pitanju nijanse, štaviše shvatićemo da se lično pamćenje vrlo malo razlikuje od kolektivnog.

Šta za nas predstavlja Facebook?

Društvenu mrežu koja bi trebalo da čuva i neguje naše podatke, uspostavljajući time kulturni, verski, politički, nacionalni identitet jednog naroda ili pojedinca? Medij kojim se iznosi određena poruka, mišljenje ili utisak društva u datom trenutku? Koliko “virtuelna politika“ u stvari ide u korist čovečanstva ili društvene mreže odavno potpadaju pod uticaj informatičke ere, gde je prikupljanje informacija postalo bitnije od same informacije i njenog suštinskog razumevanja? Kako se odupreti fetišizmu za sakupljanjem ili izlaganjem onih stvari (statusa, slika, linkova) koje se smatraju primerenim za određenu situaciju ili društvo? Na kraju krajeva, da li je Facebook sredstvo za formiranje ličnog mišljena ili još jedan od vidova utapanja u kolektiv, lažne identitete i pripadnosti. U muzeju se čuvaju dokumenti, iz kojih se crpe informacije koje vrlo brzo zamenjuju same orginale. Samim tim orginal postaje kopija, a „senka“ orginala (informacija) kopija kopije.

No, u našem “malom“ ličnom muzeju koji su kriterijumi potrebni da bi se razlikovao orginal od kopije? Da li je Facebook možda rešenje koje nam ukazuje kako mi to zaista pamtimo, evociramo sećanja i razmišljamo ili je naše pamćenje još jedna od sirovina u velikom lancu ishrane imperijalizma?

Milica Tomić

Autor: Milica Tomić

Pored čula mirisa, kao glavnog saputnika kroz život, ona se ipak najbolje snalazi kada igra.