Srpsko književno stvaralaštvo puno je bisera koji bi se sasvim opravdano mogli svrstati i među svetske književne klasike. U to ime, predstavljamo vam neke od najlepših domaćih stihova.

Milan Rakić- „Na Gazimestanu“

“Silni oklopnici, bez mane i straha,
Hladni k’o vaš oklop i pogleda mrka,
Vi jurnuste tada u oblaku praha,
I nastade tresak i krvava trka.

Zaljuljano carstvo survalo se s vama.
Kad oluja prođe vrh Kosova ravna,
Kosovo postade nepregledna jama,
Kosturnica strašna i porazom slavna.

Kosovski junaci, zasluga je vaša
Što posljednji beste. U krvavoj stravi,
Kada trulo carstvo oružja se maša,
Svaki leš je svesna žrtva, junak pravi!…”

Miroslav Mika Antić- “Besmrtna pesma”

“…Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš – ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.

I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.

Nemoj da budeš tužan.

Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag…”

antologijski stihovi

 Vladislav Petković Dis- “Možda spava”

“…Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;

Ne znam mesto na kom zivi ili počiva;

Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;

Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,

Izvan stvari, iluzija, izvan života,

I s njom spava, neviđena, njena lepota;

Možda zivi i doći će posle ovog sna.

Možda spava sa očima izvan svakog zla…”

Desanka Maksimović- “Nemam više vremena”

 

“Nemam više vremena za duge rečenice,
nemam kad da pregovaram,
otkucavam poruke kao telegrame.
Nemam vremena da raspirujem plamen,
sad zaprećem šake zgorela žara.
Nemam više vremena za hodočašća,
naglo se smanjuje putanja do ušća,
nemam kad da se osvrćem i vraćam.
Nemam više vremena za sitnice,

Sad treba misliti na večno i neobuhvatno.
Nemam kad da razmišljam na raskrsnici,
mogu stići jedino kudgod u blizinu.
Nemam vremena da išta izučavam,
nemam vremena sad za analize,
za mene je voda sada samo voda
kao da sam je pila sa kladenca…”

Branko Miljković- “Kap mastila”

“Šta sve može da stane u kapi mastila

jedno nenapisano sunce

jedna nepotpisana ptica

jedan nenacrtani cvet

i još će ostati toliko

da se napiše epitaf:

dve su zvezde zanoćile

u čijem srcu u čijoj noći

zatim su dva cveta nikla

iz čije krvi iz čije krvi

i dve su ptice poletele

iz čije glave u čiju noć

dve zvezde dva cveta dve ptice

niko ne zna čije su

niko ne zna odakle su”

Aleksandra Milosavljević

Autor: Aleksandra Milosavljević

Student psihologije. Pisac u pokušaju. Čovek u pokušaju.
Ono između je manje važno.