Kratka analiza povezanosti nauke i umetnosti, potrebnosti umetnosti u svetu nauke i daljih posledica koje bi umetnost mogla da ima na način razmišljanja i istraživanja.

Obično se dva entiteta koje poznajemo pod imenima umetnost i nauka predstavljaju kao krajnje suprotnosti. Koliko god to tako ne izgledalo, pregrubo ih je posmatrati kao antonime. Lako ih možemo zamisliti kao dve glavne grane istog i veoma razgranatog drveta. Proučavaju čoveka i njegov okolni svet na veoma različite načine.

Rekli bismo da je umetnost ono subjektivno u čoveku, dok nauka simbolizuje ono objektivno. Bez obzira na tačnost ove rečenice, u subjektivnom se itekako javlja doza objektivnosti i obrnuto. Simbioza ove dve discipline izučavanja istog pojma je češća nego što se to zapravo opaža svakodnevnim razmišljanjem.

Postoji više uglova iz kojih može da se sagleda uticaj umetnosti na nauku. Jedan je u samom posmatranju umetnosti. Drugi se više odnosi na primenu u nauci, dok je treći uticaj na sam način razmišljanja.

Prvi ugao je ugao koristoljublja, figurativnog naravno, u vidu tema. Posmatranjem sadejstva muzike i živog sveta ili nekakve slike, filma, se može doći do raznih zakonitosti i zaključaka iz psihologije, fizike, neuronauka, sociologije, biolgije, itd. Zapravo je otkriven ogroman broj zanimljivih i zadivljujućih činjenica, a jedna od novijih je i ta da postoji skupina nervnih ćelija u našem mozgu rezervisanih samo za muziku, odnosno zvuk. Pored ovih, poznati su i radovi o tome kako vrste muzike utiču na rast i razvoj biljaka i životinja, kako tematika filma utiče na ljude, naročito decu…

Sa druge strane, umetnost je veoma primenljiva u raznim naukama. Najprimetnija primena je svakako u astronomiji. U ovoj kraljici nauka umetnička predstava planeta, zvezda ili na primer nekih objekata u stanju kretanja je od veoma velikog značaja. Kada je nemoguće izvršiti eksperiment, možete posmatrati animaciju, ili čak ples dvoje ljudi koji bi predstavljao kretanje zvezda, kao što je to uradio profesor Enriko Ramirez-Ruiz.

Nekada formalni i uobičajeni jezik nije u stanju da isprati otkrića. Ovo je naročito bio slučaj u svetu moderne fizike. Sam Nils Bor (onaj nosonja koji je voleo pivo) je proučavajući elektrone shvatio da uobičajeni jezik nauke ne može dobrano opisati taj svet. Da Gelman nije čitao Džejmsa Džojsa, nove čestice nikada ne bi bile nazvane kvarkovima.

Poslednji, ali ne i manje važan ugao je ugao ideja, način razmišljanja. Ričard Fejnman je jednom prilikom izjavio: „Imam prijatelja koji je umetnik i ponekad ispoljava razmišljanja sa kojima se ne slažem najbolje. On bi uzeo cvet i rekao: „pogledaj kako je lep“, i ja bih se složio. Onda bi rekao: „Ja kao umetnik mogu da vidim koliko je ovo lepo, ali ti kao naučnik ovo razlažeš i ono postaje bezizrazna stvar“, i ja mislim da je malo luckast. Pre svega, verujem da je lepota koju on vidi dostupna i drugim ljudima i meni. Iako možda nisam tako duboko estetičan kao on, mogu ceniti lepotu cveta. U isto vreme, vidim mnogo više u vezi cveta nego što on vidi. Mogu da zamislim ćelije unutar, složena dešavanja, koja takođe imaju lepotu. Mislim, nije to samo lepota ove dimenzije, na centimetar; ima lepote i u manjim dimenzijama, unutrašnjoj strukturi, takođe i procesi. Činjenica da je cvet evoluirao da bio privukao insekte koji bi ga oprašili je zanimljiva; znači da insekti mogu videti boje. To dodaje pitanje: da li smisao za estetiku može da postoji i u nižim oblicima? Zašto je to estetično? Sve te vrste zanimljivih pitanja koje nauka poima samo dodaju uzbuđenju, tajnovitosti i poštovanju cveta. Samo dodaje. Ne razumem kako oduzima.“

Iako se Ričard drogirao, ova izjava je u potpunosti razumna. Ukoliko se obrati pažnja, ovo je i osnov za sukob dva različita načina razmišljanja. Celina i osećajnost protiv rasparčavanja i bezosećajnosti. Svakako, cilj ovog kazivanja nije bio u pravljenju razdora, već u ukidanju mita o pogledu na svet.

Nauka zaista rasparčava stvarnost i proučava stvarnost kao podeljenu, u nadi da će se jednog dana naći obrazac koji će definisati sve. Držanje ovog principa leži u samoj definiciji ovakvog posla, kao postupka koji treba da posmatranjem uopšti i utvrdi zakonitosti za što veći broj slučajeva. Dobar koncept ukoliko mene pitate. Međutim, koliko god da je dobar, ima svojih mana. Oslanjanje na puko zaključivanje iz viđenog ne može uvek dovesti do napretka, pa ni razumevanja.

Razmotrimo ovo na primeru fizike i nauka koje se bave proučavanjem ličnosti. Proučavanje ličnosti i svesti se izvodi na razne načine u zavisnosti od toga kojom granom se bavite, ali sve počinju od iste polazne tačke. Međutim, što bi rekao Ričard Pauers, ukoliko proučavamo svet i sinapse su ono kroz šta sagledavamo spoljašnjost, kako sagledavamo sinapse? U ovakvom slučaju ne bi bilo loše služiti se vekovnim naslagama tekstova raznih književnika o ljudima, o svesti, o biću. Radi očuvanja okvira discipline svakako način proučavanja mora ostati isti, ali se način sagledavanja može menjati. Umetnost gleda čoveka kao čoveka i svest kao njegov neotuđivi deo, praktično ih ne odvaja. Dok je ovo slučaj, ukoliko se zaslepimo postupkom koji ne sme uključivati uplitanje ega, ovaj pogled se vrlo lako gubi.

Proučavanjem mikro i makro sveta, fizika nailazi na poteškoće u razumevanju, objašnjavanju, vizuelizaciji mnogih problema. Razvitku mašte doprinose razne metafore i analogije iz stvarnog sveta, ali ništa manje i književnih dela ili slika. Najveći romantičari iz objektivnog sveta kao što su Ajnštajn, Fejnman ili Bor su ih koristili. Za razumevanje tako brilijantne teorije kao što je relativnost je korišćena analogija sa vozovima. Bor je verovao da je svet atoma svet kubizma i veoma voleo Pikasa. Otkrićem talasno-čestične prirode elektrona je za njega moguće objašnjenje bilo da je to kao jedna od Pikasovih gitara, to jest umetnost koja deluje toliko strano i čudno, da u stvari govori istinu. Izlet u svet umetnosti gde je apstrakcija normalno ustrojstvo je u stvari svet gde se mogu zamisliti i pronaći odgovori na pitanja o izgledu mnogih novih i nevidljivih sistema. Konzumiranjem proizvoda ljudskog uma iz ovog sveta mogu se roditi mnoge ideje i predstave koje bi omogućile ljudskom umu da razume mnoge pojmove kao što su prostor, smisao, univerzum, čestice, itd.

Umetnost daje iskru i slobodu u razmišljanju i ume da oslobađa okova znanja.

Marija Brzić

Autor: Marija Brzić

Ja sam u izvesnom smislu nešto između Boga i ničega.

marija@lifehacker.rs