Verovanje u zagrobni život vodi poreklo još iz drevnog Egipta. Naime, Egipćani su smatrali da se duša sastoji iz nekoliko delova, te su veliku pažnju poklanjali sahranjivanju, tj. balsamovanju tela samih faraona, koja bi trebalo da čuvaju dušu i obezbede njen siguran put ka zagrobnom životu. Najvažniji deo duše pored ren – a (ime), ka – a (sila života), ba – a (duša nakon smrti) i šeut – a  (senka) bio je idsrce. Balsamovanje tela bilo je jedan od načina zaštite, gde se velika pažnja poklanjala očuvanju srca u posebnim posudama, jer je ono ključ života. Prema Knjizi mrtvih srce će se meriti na Sudu bogova kako bi se dokazala nevinost čoveka.

Reklo bi se da su danas, u modernom društvu, svetske religije koliko toliko prilagođene civilizovanom čoveku i njegovom poimanju sveta. Međutim, šta se dešava kada smrt ne isključuje dalje učešće preminulih u našem ovozemaljskom životu?

U Indoneziji, na ostrvu Sulavesi, u etničkoj grupi Toraja pored hrišćanstva i islama zastupljen je i animizam. Animizam je verovanje da i nežive stvari ili pojave imaju osobine svesnog bića ili jednostavno, kako je to objasnio antropolog Edvard Tajlor, verovanje u duhovna bića. Naime, grupa Torajanaca koja poštuje Aluk To Dolo (Put predaka) na svake tri godine organizuje Ma’nene festival iliti festival čišćenja preminulih.

Prema legendi, ovaj sveti obred star hiljadama godina, počinje da se praktikuje od trenutka kada je čovek po imenu Pong Rumasek otišao u lov, pronašao mrtvo telo, obukao ga u svoju odeću i zakopao, što mu je kasnije donelo sreću. Torajanci su kasnije razvili ovaj običaj brige o mrtvima ne bi li na taj način bili nagrađeni od strane dobrih duhova. Ovaj posmrtni ritual, sem što učvršćuje njihovu povezanost sa precima, jedan je od najvažnijih i najskupljih događaja ove komune, stoga su neretki slučajevi gde Torajanci čuvaju pare čitav život kako bi dostojno sahranili, tj. obezbedili svojim pokojnicima prolazak u večni život. Praksa je sledeća – kada nastupi smrtni čas, njihovi voljeni prema verovanju zapadaju u duboki san ili bolest. Uloga porodice je preuzimanje brige nad pokojnikom zarad očuvanja njegovog tela, sve dok ne dođe do svetog Ma’nene obreda, masovne sahrane, kada će napokon njihove duše prepustiti zagrobnom životu. U skladu sa mogućnostima jedne porodice zavisi i količina nege koju će preminuli dobiti tj. koliko će puta biti kupan, koliko će obroka jesti dnevno i koliko će odevnih kombinacija promeniti. Usnuli imaju iste potrebe kao i mi, jer oni hipotetički govoreći i jesu živi.

zagrobni život zagrobni život zagrobni život

Kada nastupi dugo iščekivani dan, „mrtvi“ se oblače u najbolje toalete, postavljaju se u kamene kovčege i žrtvuje se što više bivola i svinja koje će im osigurati miran zagrobni život. U trenutku kada se završi Ma’nene, briga o preminulima prepuštena je životu, a svaka sledeća nega, novo sahranjivanje i ponovni susret sa voljenima rezervisan je za sledeći festival mrtvih. Tada će se ponovo obnoviti povezanost sa precima i stvoriti prilika za mlade generacije da upoznaju svoje korene!

Milica Tomić

Autor: Milica Tomić

Pored čula mirisa, kao glavnog saputnika kroz život, ona se ipak najbolje snalazi kada igra.