Kako pamtimo? Koji se to procesi odvijaju u našem mozgu dok pokušavamo da se setimo da li je naš blizak prijatelj bio na zabavi o kojoj upravo pričamo? Zašto neke informacije pamtimo brže i bolje nego druge, i to sadržane u različitim čulima? Da li je zaista lakše izvući iz sećanja nešto što smo čuli ili videli relativno skoro, od onoga što se dogodilo pre nekog izvesnog vremena?

Sva ova pitanja deluju nam banalno i gotovo nikada u svakodnevnom životu ne osećamo radoznalost koja bi nas mogla izazvati da na njih pronađemo odgovor. Međutim, nauka se i te kako pozabavila njima, i iznela neke veoma interesantne teorije.

Naravno, još nijednom naučniku nije pošlo za rukom da odgonetne kako mozak tačno pamti, i zašto određene stvari brže usvaja i transportuje u dugoročnu memoriju. Na ovom putovanju, pre svega, možemo najpre poći stazom koja vodi do vrsta pamćenja koje su nam za sada poznate. Sve što čujemo, vidimo, osetimo ili doživimo na bilo koji način, u našoj memoriji ostavlja određeni trag. Koliko će taj trag biti dubok ne zavisi samo od načina na koji smo to doživeli jer, zapravo, to najmanje zavisi od nas samih. Vrlo često nismo ni svesni onoga što pamtimo, niti smo imali nameru da nešto zadržimo u sećanju, a upravo se to dogodilo. Mozak u stvari selektuje informacije koje nam mogu biti korisne i koje će nam pomoći da se snađemo i opstanemo u svetu. Ta funkcija je, dakle, prvenstveno adaptivna. Ali postavlja se pitanje zašto ponekad pamtimo neke naizgled beskorisne informacije, kao što je ona na kojoj stranici neke knjige smo videli određenu fotografiju?

Većina naučnika slaže se da je daleko lakše prepoznati nešto nego se toga setiti direktno i o tome govoriti. Ako nas neko upita da li smo videli nekada određenu osobu i opiše nam kako ona izgleda, velika je verovatnoća da u tom poduhvatu nećemo uspeti, daleko veća nego da nam prosto pokaže fotografiju te osobe i onda postavi isto pitanje. Dakle, lakše je prepoznati nego reprodukovati određeni materijal.

Da li lakše pamtimo verbalni materijal, slikovni, ili pak pomoću asocijacija? Na ovo pitanje ne može se dati jednoznačan odgovor. Velikim delom definisan je individualnim razlikama, učenjem, iskustvom ali i načinom na koji je određeni materijal prikazan ili doživljen. Nekim ljudima je jednostavno lakše da zapamte tekst pesme koju su prethodno pročitali, dok drugi mnogo brže zapamte taj isti tekst ako im pesma „uđe u uši“. Povezivanje i asocijacija na određene pojmove sa nekim drugim pojmovima sa kojima smo se ranije upoznali po mišljenju mnogih najdelotvorniji je metod pamćenja.

Ono što se u našem mozgu odvija dok je naša pažnja (puna ili selektivna) usmerena na nešto jeste da se informacije najpre zadržavaju u kratkoročnoj memoriji nekoliko stotina milisekundi a zatim, ukoliko se uslovi za to stvore, transportuje dalje. Naredna stanica je radna memorija koja služi da se primljene informacije na neki način upotrebe. Možete je zamisliti kao određenu ploču na kojoj se nalaze razni punktovi koje te informacije moraju da prođu kao i jedno mesto na kom se one grupišu. Naposletku, ako informacija prođe sve te punktove i usputne stanice, njena krajnja destinacija je u dugoročnoj memoriji. U njoj su uskladištena sva znanja o svetu koja posedujemo i većina doživljaja iz našeg života. Sve ono što pamtimo i što u određenim trenucima možemo da pozovemo i evociramo nalazi se u dugoročnoj memoriji.

Memorija, kao i svi kognitivni procesi, veoma je osetljivo područje i nauka još uvek nije ispitala i doznala sve njene tajne. Ipak, ono što za sada znamo, govori nam da je to jedan veoma komplikovan proces, koji možda još dugo nećemo sasvim razumeti ali ga primenjujemo svakog dana, i to potpuno nesvesni da nam se događa. Na taj način snalazimo se u svetu  koji nas često čini zbunjenima, ali imamo sredstva da se „izborimo“ protiv toga i opstanemo, a pamćenje je svakako jedan od efikasnih načina.


Ako niste do sada, zapratite našu Lifehacker.rs FB stranicu.


Aleksandra Milosavljević

Autor: Aleksandra Milosavljević

Student psihologije. Pisac u pokušaju. Čovek u pokušaju.
Ono između je manje važno.