Dada, da-da, da, da… Dadaizam!

Dadaizam je bio umetnički pokret u Evropskoj avangardi koji je nastao početkom druge decenije 20. veka. Šta znači uopšte „dada“? Dada je dadilja  tj. žena koja vas čuva kada ste malo dete bogatih roditelja, uči vas francuski i vrlo verovatno je vaše prvo seksualno iskustvo. Dada je takođe i starija sestra, drveni konjić… Dada je ustvari višeznačna reč i nijedno značenje nije pogrešno ili striktno.

Kako je i kada nastala Dada?

Dada nastaje u jednom jako važnom istorijskom trenutku – za vreme Velikog rata. Veliki, odnosno Prvi svetski rat je jedan od najvećih imperijalističkih ratova ikada. Naravno, vođen je zbog raspodele kolonija, a ne zato što je Gavrilo Princip ubio Franca Ferdinanda. Veliki broj ljudi ide u rat da se bori za svog Boga, svoju otadžbinu i svoju porodicu – tri stuba buržoaskog građanskog društva. Gotovo cela Evropa je u ratu. Mali broj ljudi, većinom sinovi i ćerke pripadnika buržoazije se sklanjaju u Švajcarsku koja je neutralna, dok neki beže u Ameriku. Tada su se umetnici (da, da, pripadnici buržoaskog društva) sjatili u Cirihu 1916. godine i u kabareu „Voltaire“ nastao je prvi dadaistički časopis „Dada“.

Retrato_de_Tristan_Tzara_(Robert_Delaunay)

Portret Tristana Tzare – Rober Delone, 1923

Rumunski pesnik Tristan Tzara je tvorac prvog manifesta u kome je izneo ideju o borbi protiv buržuaskog društva i u kome između ostalog kaže:

„Da bi se razumelo kako je nastao dadaizam, valja zamisliti s jedne strane duhovno stanje skupine mladih ljudi koji su se nalazili u nekoj vrsti zatvora, kakav je bila Švajcarska u vreme Prvoga svetskog rata, i s druge strane intelektualnu razinu umetnosti i književnosti u to doba. Dakako, ratu je morao doći kraj, a posle smo videli i druge. Sve to desilo se u poluzaboravu koji se po navici naziva istorijom. No, oko 1916.-1917. činilo se da rat nikada neće završiti.“

 

 

 

Još jednom napomiljem da su Dadu vodili sinovi i ćerke pripadnika buržuazije, koji su bili na sigurnom i koji su bili materijalno stabilni. Dadaisti osuđuju prljav i krvav rat koji se dešava u Evropi, promovišu nihilizam, anarhizam, apsurd i kao što ponavljam po ko zna koji put, ideale buržoazije. Dadaizam jeste jedna vrsta anti-umetnosti koja ismeva svoju ulogu u društvu i gde umetnik ismeva samog sebe. Oni napadaju pre svega jezik i prave novi. Tada nastaju brojne dadaističke pesme koje su sastavljane samo od suglasnika ili samo od samoglasnika ili pak pesme koje su sastavljene od reči na različitim jezicima. Naravno, nijedna ta pesma nema smisla. To izmišljanje jezika dovodi do odstupanja od onoga sto je ključno za shvatanje umetnosti do tog trenutka, a to je umetničko delo. Dakle imamo jednu interdisciplinarnost gde nije samo slika (kao što su akt, portret, pejzaž) umetničko delo. Dadaisti su na neki način izvrnuli namenu određenih stvari, na primer pesma nije za čitanje nego za govor, a slike nisu za gledanje već za cepanje.

16-kurt-schwitters-untitled-dcilly Jedan od primera je nemački dadaista Kurt Šviters koji je slikao uslovno rečeno obične slike (pejzaž, akt, portret), a zatim ih seckao na komadiće i od njih pravo nove slike. Nisu umetnici poludeli, nego su baš besmislom i suludoću hteli da ukažu na ono šta se dešava u svetu. Dakle, dadaisti su bili društveno veoma angažovani.

Najbolji primer francuskog dadaizma je Marsel Dišan. Oni je, između ostalog, preneo dadaizam na tlo SAD-a. 

marsel

Fontana, Marsel Dišan, 1917

Marsel Dišan (1887-1968) je bio četvrto razmaženo dete iz slikarske porodice. Imao je dva brata i sestru i svi su bili uspešni slikari. Međutim, Dišan je bio lenj, uostalom kao i svako razmaženo dete. On nije voleo da stvara, već je voleo da se igra i da pravi intrige oko toga. Ideju intrige on postavlja kao nešto što je važno za umetnost. Smatra da umetnik namešta scenu za događaj koja će se dogoditi, a gledalac to prepoznaje kao umetnost. Jedna od glavnih noviteta koje on uvodi jeste „ready – made“ što označava nešto što je završeno, gotovo, napravljeno… Ali, označava i umetničko delo koje nastaje tako što se već napravljeni predmet koji nema namenu da bude umetničko delo imenuje umetničkim delom. Odnosno, umetnik „vadi“ predmet iz svakodnevice, oduzima mu njegovu primarnu namenu i stavlja ga u umetnički kontekst. 

Najbolji, a sigurno i najpoznatiji primer ove ideje jeste njegov pisoar iz 1917. godine. Dakle, proglašava pisoar umetničkim delom koji je moram priznati pomalo kontraverzan predmet. Tu muškarci vrše malu nuždu na javnim mestima, u wc-ima se prodaje droga, vodi se ljubav, masturbira se… Još jedna aluzija jeste na ženski polni organ koji je otvoren. Ovaj predmet, možemo slobodno reći i delo,  je imenovao „Fontana“ i to jako dosetljivo jer iz fontane tečnost izlazi a u pisoar ulazi. Dišan potpisuje pisoar svojim imenom, jer da to nije uradio onda on ne bi bio „tvorac“ ovog dela već fabrika koja ga je napravila. On ustvari ne pravi fizičke promene na predmetu, već kontekstualne. U vreme kada je nastalo ovo delo, smatralo se da je Dišan samim tim pljunuo na sve akademske vrednosti. Do tog trenutka je samo Akademija odlučivala šta je umetničko delo, a šta ne. Tada Dišan kaže „Ne“. 

Dišan se bavio i fotografijom. Postoje fotografije na kojima je obrijao svoju glavu na temenu u obliku petokrake i slikao se tako da se ta „tonzura“ vidi. Zatim, postoje fotografije na kojima je namazao svoju kosu penom za bijanje i od nje napravio dva rogića kako bi ličio na đavola. Oblačio se i kao misteriozna žena koju je nazvao Roza Selavi i fotografisao se kao ona. Sve ovo govori o tome da Dišan baca senku na umetničko stvaralaštvo i stavlja akcenat na važnost umetnika kao ličnosti. 

1926. godine odlazi iz sveta umetnosti. Živi na relaciji Pariz – Njujork gde povremeno učestvuje na izložbama i izlaže svoja stara dela. Tada se više ne izjašnjava kao umetnik već profesionalni šahista, a živi od falsifikovanja slika. Falsifikuje ni manje ni više, već svoju braću i sestre i prodaje njihove slike američkim ljubiteljima kubizma. Ostaje u Francuskoj skoro do početka Drugog svetskog rata kada odlazi u Ameriku gde se pojavljuje na brojnim zabavama. Priča se da se na zabavama pojavljivao maskiran u ženu  i zanimljiva je informacija da su žene ludele za njim i da je glavom bez obzira bežao izštipan i izljubljen. Zatim je nestao i svi su mislili da je mrtav.

Jednog dana je Džon Kejdž, koji je inače bio ljubitelj šaha, šetao Central parkom ka četvrti gde se na kamenim stolovima nedeljom igra šah. Ugledao je starca koji sa lakoćom pobeđuje sve i zamolio ga da sa njim odigra jednu partiju. Kada ga je starac pobedio Džon mu je rekao:

-Vi jako ličite na jednog velikog francuskog umetnika, ali on je već davno mrtav. Zvao se Marsel Dišan. 

Starac mu je odgovorio:

-Pa, nije davno mrtav. Ja sam Marsel Dišan. 

Tada su mladi umetnici iz Amerike shvatili da je Dišan živ, da njihov uzor živi u istom prostoru kao i oni i ti mladi ljudi počinju da realizuju njegove ideje. 

P.S. Ovo je jedan (su)ludi period u umetnosti koji zbunjuje kao i sam tekst. Poenta ovog teksta i nije razumevanje dadaizma, već sećanje na njegove ideje koje su postojale, a postoje i dalje. 

Marija Čabarkapa

Autor: Marija Čabarkapa