Crno beli filmovi su svakako nešto što je obeležilo početak razvoja filmske industrije. Jedni od prvih (može se reći) filmskih radnika bili su braća Limijer – Ogist i Luj. Oni su zaslužni za prvo u istoriji zabeleženo filmsko ostvarenje…

Njihovi prvi filmovi „Ulazak voza u stanicu“ i „Izlazak radnika iz fabrike“ prvi put su prikazani publici 28. decembra 1895. godine. Publika je tada prvi put videla slike koje se kreću. Reakcija na film „Ulazak voza u stanicu“ koji je trajao nešto manje od jednog minuta izazvao je burne reakcije u publici. Kada se voz pojavio na bioskopskom platnu i „krenuo“ ka publici, svi su se naglo pomerili ka nazad misleći da će ih udariti.

Braća Limijer su zaslužni i za prve filmske žurnale. Slali su snimateljske ekipe po celom svetu kako bi snimili svoj materijal i po povratku ih prikazivali.

Zanimljivo je da Beograd nije kaskao za svetom, jer je prva bioskopska predstava kod nas održana samo šest meseci kasnije. To se dogodilo u kafani kod „Zlatnog krsta“ na Terazijama 06. juna 1896. godine. Prikazivali su se upravo filmovi braće Limijer, kao i filmski žurnali: šetalište u Nici, scene pred kafanom, igranje dece itd. Prvoj projekciji prisustvovali su kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Natalija.

Žorž Melijes je još jedna bitna figura u ranoj istoriji filma. On je bio francuski mađioničar i radio je u iluzionističkom pozorištu „Robert Hudini“. Začetnik je specijalnih efekata na filmu kao što su pretapanje, višestruka ekspozicija i mnogi drugi. Svi ti specijalni efekti, malo usavršeni, ali u biti isti se koriste i danas u modernim filmovima. Melijes je režirako preko 500 filmova od kojih je danas sačuvano svega oko 140. Za vreme Prvog svetskog rata većina njegovih filmova (oko 400) je pretopljeno i od njih su se pravile potpetice za čizme vojnika. Njegov sigurno najpoznatiji film jeste „Put na mesec“.

To je bio prvi naučno-fantastični film, odnosno prvi žanrovski film. To naravno naučnu fantastiku čini najstarijim filmskim žanrom. Film je snimljen 1902. godine i u svoj izvornoj verziji trajao je 14 minuta. Neverovatno je da je ovaj film bio dostupan gledaocima u boji (film u boji naravno nastaje mnogo kasnije), jer je Melijes bojio frejm po frejm. Ovo futurističko ostvarenje prikazuje razna tehnička dostignuća koja će se proizvesti mnogo kasnije od nastanka ovog filma.
Još neki poznati naslovi su „Čovek gumene glave“, „Čarobna lampa“, „Afera Drajfus“, „Pepeljuga“, „Dvadeset hiljada milja pod morem“.

Sergej Ejzenštajn je bio ruski reditelj koji je ostavio veliki trag u filmu kada govorimo o montaži. Ono što mnogi ne znaju o njemu jeste da je on prvo sudirao arhitekturu, zatim stvarao u pozirištu (kao scenograf, kostimograf, scenarista, reditelj), a tek onda počinje da se bavi filmom. Povezanost arhitekture sa filmom najbolje objašnjava naš režiser Nikola Stojanović koji je takođe prvo završio arhitekturu:

„Scenario upoređujem sa arhitekturom koju sam studirao. Ako pravite neki komplikovani objekat, višespratnicu morate da osmislite konstrukciju nosivosti da se objekat ne bi srušio, a to je dramaturgija. Svaki stub da bude na odgovarajućem mestu, kao i količina armature. Ako stavite manje srušiće se. Ako napravite previd u dramaturgiji film počinje da se ruši.“

Ejzenštejn je izveo svoju teoriju atrakcije koju objašnjava kao snažan osećaj koji se nameće gledaocu. Najbolji primer za to je njegov film „Oklopnjača Potempkin“. Film je nastao povodom dvadesetogodišnjice od ustanka u Rusiji 1905. godine. Ejzenštajn je dobio novac od Komiteta za obeležavanje jubileja i imao je zadatak da snimi seriju filmova koji će pratiti događaje od rusko-japanskog rata u januaru do sloma pobune u Moskvi u decembru. Nina Agidžanova je bila jedna od učesnika u događajima 1905. godine, pa su zajedno radili na adaptaciji scenarija. Snimanje je počelo u Lenjingradu, ali zbog loših vremenskih uslova nije moglo biti završeno. Filmska ekipa se tada seli u Baku, u luku Odesa gde treba da snimi kratak deo filma tj. pobunu na carskom brodu „Potempkin“. Na licu mesta Ejzenštajna inspirišu mermerne stepenice koje se spuštaju do luke i na kojima su Kozaci surovo ubili građane koji su podržavali pobunjenike. Pošto se bliži krajnji rok kada film treba da bude završen, a i zbog činjenice da u Lenjingradu zbog hladnoće nije uspeo da uradi ništa, odlučuje da snimi samo tu jednu epizodu i taj mali deo Revolucije.

Ovaj film je ocenjen kao najsavršeniji i najkoncizniji primer filmske strukture u istoriji kinematografije. Nastala je sasvim jedna nova montaža koja je bila zasnovana na psihološkoj stimulaciji više nego na narativnoj logici. Ona uspeva direktno da prenese na gledaoca fizičku i emocionalnu senzaciju. Šteta je što je ovo bio poslednji nemi film koji je mogao da se završi na način na koji je to on želeo. Filmovi „Oktobar“ i „Generalna linija“ morali su da pretrpe izbacivanje raznih kadrova zbog političkog pritiska.

Čarli Čaplin je rođen u Velikoj Britaniji, a bio je američki filmski režiser, scenarista, glumac i producent. On je sigurno najprepoznatljivije lice iz istorije filma. Simpatije publike je osvojio na početku svoje karijere kada je glumio u filmovima Maka Seneta malog tužnog klovna u prevelikim cipelama, pantalonama sa visokim strukom, tesnim sakoom i šeširom. Izgleda da je i on jedan od onih koji potvrđuju da su najkomičniji oni koji su najtužniji, jer kada je imao samo 5 godina majka mu je doživela nervni slom, otac poginuo, a on i brat su postali beskućnici. Svoj prvi samostalni film snima već 1915. godine pod nazivom „Šarlo kao skitnica“ po kome ga i prozivaju Šarlo Akrobata. Svojom smotanošću, neverovatnom mimikom i pantomimom, osvaja srca velikog broja gledalaca. Većina se i identifikuje sa siromahom koga igra i tim svakodnevnim temama što dodatno doprinosi njegovoj popularnosti. 

U Čaplinovo vreme nastaje zvučni film (1927. godine prikazuju prvi zvučni film „Džez pevač“ sa Al Džolsonom) koga se on jako plaši i protiv je nekontrolisane upotrebe zvuka u filmu. Postoji segment u filmu „Moderna vremena“ iz 1936. godine kada se Čaplin i dalje kobelja da li da progovori na filmu ili ne, a onda mu devojka dobacuje: „Pevaj! Reči su nebitne!“, i on tada počinje da peva pesmu na izmišljenom jeziku. Čaplinov prvi govorni zvučni film jeste „Veliki diktator“, a i najpopularnija komedija koja predstavlja parodiju na Adolfa Hitlera odnosno Adenoida Hinkela. 

Ako ste ljubitelj filmova, možete pročitati još:

Kontroverzni filmovi koji su uzdrmali svet

Koliko dobro poznajete filmove?

Najbolje ekranizacije dela Stivena Kinga

Italijanski filmovi koji zavređuju vašu pažnju


Ako niste do sada, zapratite našu Lifehacker.rs FB stranicu.


Marija Čabarkapa

Autor: Marija Čabarkapa