Devedesete godine prošlog veka i raspad SFRJ doneli su nove ratne sukobe na Balkanskom poluostrvu. Srpski narod je i u tim teškim trenucima, kada je gotovo čitav svet pokušavao da pogazi njegovo dostojanstvo, iznedrio heroje čija će imena zlatnim slovima biti ispisana na stranicama srpske istorije. Među mnogima, nalaze se i imena golobradih mladića koji su se borili, branili i živote davali za slobodu svoje otadžbine. Jedan od tih dečaka koji su igračke zamenili puškama, o kojima se malo zna, ali čija imena izazivaju poštovanje onih koji znaju za njihove podvige je i Spomenko Gostić. Ovo je priča o njemu.

Spomenko je rođen u Doboju 14. avgusta 1978. O njegovom detinjstvu se malo toga zna, a ono što je od njega proživeo, bilo je nimalo lako. Živeo je u siromašnoj porodici u selu Jovići na Ozrenu, gde mu uoči rata umire majka Milena. Ostao je sam sa bakom, u selu u koje je bilo okruženo naseljima sa većinskim muslimanskim življem. Pre rata su bili dobri susedi, a onda ih je odjednom delila ratna linija.  Septembra 1992. godine, kada su njegovi vršnjaci kretali u školu, Spomenkov život se iz korena izmenio. Kobnog dana, po Jovićima je padala kiša granata ispaljenih sa muslimanskih položaja. Među žrtvama je bila i Spomenkova baka. Ostao je sam, bez igde ikoga svog. Ostala mu je samo vojska, kao nada i zaštitnica. Javio se u jedinicu i postao kurir. Zatim je, sa zapregom i dva konja, dostavljao hranu vojnicima na prvim linijama fronta. Postao je najmlađi vojnik vojske Republike Srpske.

Iako i danas mnogi negativno komentarišu to što je vojska prihvatila maloletnog dečaka u svoje redove, Spomenkovi saborci su jednoglasni u tvrdnji da mu je u vihoru rata vojska bila jedino (koliko-toliko) sigurno utočište.

Spomenkov jedini sačuvani intervju, koji je dao ratnom izveštaču RTS-a, pokazivao je da se radi o prerano sazrelom i odraslom dečaku, o malom a velikom čoveku koji nikada nije skidao uniformu Vojske Republike Srpske, o junaku kome je surovi rat otrgnuo bezbrižno detinjstvo. Sa zapregom kojom je upravljao stizao je svuda. Više nije samo raznosio hranu sa položaja, već i izvlačio ranjenike sa najopasnijih mesta. Za vreme rata, ovaj mali ratnik je više puta ranjavan. I pored svih nedaća koje su zadesile njega i sav srpski narod preko Drine, Spomenko je bio vedar i nasmejan dečak, uvek spreman za šalu, svedoče njegovi saborci među kojima je bio i njegov nastavnik Lazo Milovanović. Ozrenci govore da je to bio njihov Obilić. „Izvlačio je mrtve i ranjene borce sa prve borbene linije po kiši granata i metaka. Na Ulišnjaku, gdje niko nije smio ići da spasava ranjenike, taj dječak je sa konjskom zapregom izvlačio i spasavao živote srpskih boraca“, seća se njegov saborac Stjepan.

Posle emitovanja emisije o Spomenku na televiziji, mnogi ljudi su se interesovali o njemu. Dobio je i ponudu jedne srpske porodice iz Pariza da napusti bojište i dođe kod njih. Spomenko nije imao dileme – nije hteo da napusti zavičaj i Maglaj, sve dok njegova zemlja ne doživi slobodu. Tako je razmišljao jedan četrnaestogodišnjak. Uzdao se u skori završetak rata i nadao se da će od zaprege koju je vozio kasnije razvoziti stvari i izdržavati porodicu.

Jednom je Spomenko izvršavajući svoje svakodnevne zadatke uleteo u minsko polje. Njegovi konji ginu, a Spomenko prolazi sa povredama. Čim se oporavio ponovo se stavio na raspolaganje vojsci. Bio je desna ruka komadantu odbrane Doboja. Međutim, zbog ofanzive muslimanskih snaga vojska i narod se povlače i Jovići su opusteli, ali Spomenko ostaje sa nekolicinom vojnika da ga brani, da se uspostavi linija i vrate izgubljeni položaji.

Spomenka je u martu 1993. na Ozrenu zatekla ofanziva Armije BiH. Po srpskim položajima padale su granate i umnožovale žrtve. Detonacije su potresale brda. Ni tada se Spomenko nije plašio. Braneći srpske položaje sa svojim saborcima, usled oružanih dejstava pao je, smrtno ranjen.

Spomenko Gostić je preminuo istog dana od zadobijenih rana na ratištu na Ozrenu. Sahranjen je kasnije sa svojim saborcima u rodnim Jovićima, da ih nikada ne napusti. Posthumno je odlikovan Medaljom zasluga za narod. Jovići su pripali muslimansko-hrvatskoj federaciji, a danas je ovaj zaseok jedno od glavnih uporišta vehabija.

Spomenko je među prvima svoju mladost ugradio u temelje Republike Srpske i sigurno je zaslužio da svako ko se naziva Srbinom zna za njegovu hrabrost. I pored mnogobrojnih inicijativa, danas nijedna ulica u Srbiji i Republici Srpskoj ne nosi njegovo ime, a tek je pre dve godine u Doboju podignuta spomen-bista u čast ovog mladog viteza. Mada ovi podaci nisu za pohvalu, zadatak novih generacija je da isprave greške svojih prethodnika kako se ime i dela Spomenka Gostića nikada ne bi zaboravili.

Filip Gajić

Autor: Filip Gajić

Žurnalista – terorista sa životnom devizom: Kom obojci – Tom i Džeri.