Automatska puška AK-47, poznatija pod imenom “Kalašnjikov“, jedno je od najuspešnijih i najkorišćenijih oružja ikada. U upotrebi je širom sveta, a čak i nakon gotovo sedamdeset godina, razne varijante ovog oružja se i dalje proizvode i koriste u mnogim zemljama. Iako  nikada nije imala  vrhunsku ergonomiju i preciznost kao neka druga jurišna oružja, popularni “Kalaš“ je postao ikona mnogih krvavih sukoba druge polovine dvadesetog veka…

Robusna, jednostavna za upotrebu i jeftina za proizvodnju u milionskim primercima, ova puška je prešla put od simbola komunističkih armija u Hladnom ratu, simbola  svetskih revolucija i raznih oslobodilačkih pokreta, ali i simbola međunarodnog terorizma i kriminala. “Kalašnjikov“ se sasvim opravdano smatra najboljim automatom na svetu.

“Automat Kalašnjikova“ (AK-47) je zajedno sa avionom braće Rajt (“Wright Flyer“) i Fordovim automobilom (“Model T“) jednom uvršten među tri velika pronalaska 20. veka koji su bitno uticali na čovečanstvo. Slobodno se može reći da su automati serije AK najrasprostranjenije oružje na svetu. Nakon dugog niza godina i brojnih verzija oni danas čine osnovu streljačkog naoružanja u armijama više desetina zemalja. Za tako masovnu proizvodnju i široku primenu ove automatske puške zaslužne su pre svega njene neprevaziđene borbene karakteristike.

Nastanak “Kalašnjikova“

Mihail Kalašnjikov sa svojim izumom

Mihail Kalašnjikov sa svojim izumom

Tvorac ovog moćnog oružja, Mihail Timofejevič Kalašnjikov, rođen je 10. novembra 1919. godine u selu Kurja, u Altajskoj oblasti u Sibiru kao sedamnaesto dete Timofeja Aleksandroviča i Aleksandre Frolovne. Njegovi roditelji su imali ukupno devetnaestoro dece od kojih je samo osmoro preživelo rano detinjstvo. Kada je Mihail imao 11 godina, njegovog oca su kao imućnog seljaka, sa čitvom porodicom, sovjetske vlasti  proterale u Nižnji Mohovaj, koji se takođe nalazio u Sibiru.

Mihaila je od detinjstva interesovala mehanika. Oduvek je voleo da čita i piše, a do kraja svog života (2013. godine) pisao je i poeziju. Mihail je uspeo da završi samo devet razreda oblasne škole. U sedamnaestoj godini jedan prijatelj mu je poklonio zarđali pištolj Brauning M1903, pronađen na obližnjoj njivi. Vešti Mihail ga je očistio i osposobio za rad, ali je neko prijavio policiji da ilegalno poseduje oružije i proveo je nekoliko dana u lokalnoj milicijskoj stanici na ispitivanju.

Posle ovog incidenta Mihail Timofejevič, kulački sin sa policijskim dosijeom, više nije imao šta da traži u svom selu. Napušta roditeljski dom i odlazi u grad Mataj u Kazahstanu, gde se zapošljava u radionici na železničkoj stanici. Tamo stupa u Komsomol (Savez komunističke omladine) i postaje tehnički sekretar u političkom odseku. U železničkoj radionici mladi Mihail steći će mnoga znanja iz mehanike, koja će mu koristiti kasnije, u njegovom konstruktorskom radu.

Kalašnjikov je mobilisan u Crvenu armiju 1938. godine. Služio je kao vozač tenka T34, i do 1941. već se proslavio nekim tehničkim inovacijama poput brojača ispaljenih granata i brojača potrošnje goriva na tom tipu tenka.

Na početku Drugog svetskog rata Mihail je služio kao stariji narednik ‐ komandir tenka, u 216. tenkovskom puku. Teško je ranjen u oktobru 1941. godine, u bici kod Brjanska, ali je uspeo da sam peške pređe put do vojne bolnice.

U bolnici je Mihail slušao primedbe crvenoarmejaca na sovjetske puške. U njemu se rodila ideja da sovjetskom vojniku podari bolje oružje. Tuđa i svoja iskustva, sva svoja skromna tehnička znanja, uz brojna znanja koja je stekao čitajući knjige iz bolničke biblioteke, Kalašnjikov je počeo da koristi u dizajniranju nove ruske puške. Svoje ideje je brzo pretakao u crteže i nacrte, ali mu je, prema njegovim sopstvenim rečima, “i pored dovoljno iskustva, nedostajalo tehničko obrazovanje“. Ipak, to mu nije smetalo da zajedno sa svojim novim izumom uđe u legendu.

Bez obzira što to danas i Kalašnjikov i mnogi ruski teoretičari i istoričari odbacuju kao ideju, na konstrukciju AK47 veoma je uticao StG44. Taj uticaj je bio više dizajnerski i konceptualni nego po pitanju sistema rada oružija. Kalašnjikov, međutim, priznaje da je na njegovu konstrukciju najviše uticalo konstrukciono rešenje američke puške Garand M1, puške koja je radila na principu pozajmice gasova preko gasnog cilindra i klipa. Upravo na osnovu ovog principa je Kalašnjikov, uz svesrdnu pomoć daleko tehnički stručnijih Ljutija i Dejkina, 1944. godine konstruisao prototip puške koja se zvala „Mihtim“ (akronim od MIHail TIMofejevič), a potom i prototip AK46 (Avtomat Kalašnjikova model 46). Taj prototip je na državnom konkursu učestvovao pod nazivom KBP‐580. Januara 1947. godine odneo je pobedu nad konkurentskim modelima Bulkina i Demjentijeva. U zaključku Državne komisije zahtevalo se da se izabrani model Kalašnjikova u drugova više ne menja. Država je, međutim, u želji da dobije što bolju pušku, zažmurila na komisijska pravila, i dozvolila pobedničkoj grupi konstruktora da svoj prototip još jednom prerade i uzmu najbolja rešenja od konkurentskih modela. O tome se danas malo zna i još manje govori, ali postoje mnogi dokumenti i izjave savremenika koji potvrđuju ovu priču. Vodeći konstruktor tog vremena Širjajev opisao je Kalašnjikovljev model Mihtim kao oružje koje je ličilo više na žarač nego na automat. Oni koji su imali prilike da vide prototipove sa konkursa 1946/47, složili su se da potonji AK47 više liči na Bulkinov prototip, nego na pobednički AK46. Ipak, u patentnoj prijavi ostala su samo imena Kalašnjikova, Ljutija i Dejkina. Tako je nastala najčuvenija puška svih vremena, uvedena u naoružanje SSSR‐a kao Avtomat Kalašnjikova (čak ne po običaju AKLD ‐ Avtomat Kalašnjikova, Ljutija i Dejkina) AK47, 29. juna 1947. godine.

Karakteristike

Dužina: 870 mm
Težina: bez municije – 3,8 kg; sa municijom – 4,3 kg
Šaržer: 30 metaka
Municija: 7,62 h 39 mm
Brzina ispaljivanja: teorijski 650 metaka u minuti, šaržer se menja za nekoliko sekundi, ali kod paljbe tog intenziteta ipak bi se pregrejao.
Efikasan: 300 do 1.350 m
Brzina: 700 m u sekundi

Mihail Kalašnjikov je u razvoju svog automata dostigao savršen spoj izvanrednih osobina koje su presudne za njegovu izuzetnu efikasnost i pouzdanost tokom borbe. Među njima pre svega treba istaći jednostavnu konstrukciju i lako rasklopiv mehanizam koji praktično nema zavrtanjskih veza ili navojnih spojeva, zatim genijalan i krajnje jednostavan princip zatvarača puške, pomeranje čaure posle ispaljivanja kako ne bi došlo do zastoja prilikom izbacivanja ispaljene čaure, a tu je i otpornost na prljavštinu i izuzetna pouzdanost prilikom primene u svim klimatskim uslovima.

Kalaš je izuzetno lagana puška (bez municije teži svega 3,8 kg, a sa njom 4,3 kg), nema jak trzaj, pouzdan je, precizan, njime se lako rukuje, jednostavan je za održavanje, ne zaglavljuje se, omogućava rafaljnu paljbu i u pokretu, rasklapa se u osam delova i ponovo sklapa za svega 50 sekundi, brzo se čisti, lako mu se menjaju oštećeni delovi i nije komplikovan za transport, ali ni za skrivanje, ako je to potrebno.
Takođe, “AK-47“ je automat dugog veka, decenijama savršeno funkcioniše u gotovo svim uslovima. A nije ni skup: u nekim delovima Afrike košta samo 12 dolara i dostupan je brojnim “privatnim“ armijama. Zbog svih ovih osobina, nije ni čudo da je “Kalašnjikov“ veoma tražen na svetskom crnom tržištu i omiljeno oružje gerilaca, terorista i raznih militantnih grupa, posebno u zemljama “trećeg sveta“. 

Za proteklih 70 godina, koliko se koristi, širom sveta je prodato više od 100 miliona komada i “Kalašnjikov“ je postao omiljeno oružje profesionalnih vojnika, ali i paravojnih snaga, pa i kriminalaca. Ova poluautomatska puška dosad je bila “udarna pesnica“ u više od 50 ratova i oružanih sukoba širom sveta. Toliko je popularna da je u pojedinim zemljama (Mozambik) dobila svoje mesto i na državnoj zastavi.

Strane verzije Kalašnjikova

Zastava M-70 (srpska verzija Kalašnjikova)

Sam “Kalaš“ je vremenom evoluirao kako u SSSR-u tako i zemljama koje su u hladnoratovskoj podeli sveta gravitirale Moskvi. Naročito su se isticale Bugarska, Poljska i Kina, čija je verzija Kalaša, tzv. Tip 56 izuzetno rasprostranjen. Naročito su zemlje iz pokreta Nesvrstanih smatrale da je modifikovanje i masovna proizvodnja AK-47 dobar način za jačanje potencijala pešadije i čuvanje ideje nesvrstanosti. Tako je Jugoslavija prvo razvila model M-64 koji nije doživeo masovnu upotrebu, da bi 1970. došlo do predstavljanja modela M-70 koji će sa svim svojim modifikovanim naslednicima biti važan igrač u ratovima na prostoru raspadajuće SFRJ i uz neslavni tetejac nezamenjivo oružje u međukomšijskim i porodičnim obračunima. Aktuelna jurišna puška vojske Srbije M-21, potomak je porodice AK-47. Čak su i Izraelci, u vojnoj saradnji tradicionalno okrenuti SAD-u, svoju glavnu porodicu jurišnih pušaka Galil zasnovali na bazi AK-47, doduše preko izuzetne finske verzije Kalaša Rk-62.

Bivša SFRJ započela je sa proizvodnjom vlastite verzije AK-47 70-ih godina prošlog veka pod nazivom M-70. Puška je izrađivana u dve verzije –  sa drvenim kundakom (M-70B) i preklopnim, metalnim (M-70A). Za razliku od AK-47, puška M-70 opremljena je tako da može ispaljivati tromblonske mine. Osim srpske i poljske verzije puške AK, druge nemaju mogućnost ispaljivanja tromblonskih mina jer nemaju regulator plinova i tromblonski nastavak.

Iako je postojala mogućnost ispaljivanja tromblonskih mina, puška nije bila predviđena za dugotrajniju paljbu jer je već nakon desetak ispaljenih mina dolazilo je do smanjenja preciznosti. S puške M-70 mine su se ispaljivale samo u krajnjoj nuždi.

Za razliku od Kalašnjikova, puška M-70 ima tri utora za hlađenje na drvenoj oblozi i cev nije hromirana, zbog čega je puška preciznija ali sklonija rđanju ako se redovno ne čisti i održava. Mogući razlog ne korištenja hroma, osim gore već navedenog, leži u činjenici da bivša SFRJ nije imala velika nalazišta te rude zbog čega bi cena proizvodnje porasla.

Filip Gajić

Autor: Filip Gajić

Žurnalista – terorista sa životnom devizom: Kom obojci – Tom i Džeri.