Organizacija „Ujedinjenje ili smrt!“, ili kako se još nazivala „Crna ruka“, spada u najkontroverznije pojave novije srpske istorije. Konzervativna po svojim idejama, a revolucionarna po metodama koja je koristila, ova organizacija je od osnivanja 1911. godine, rukovođena pre svega težnjom za nacionalnim oslobođenjem i ujedinjenjem svih Srba, prisutna u svim prelomnim događajima tog doba: od Aneksione krize, preko Četničke akcije i Balkanskih ratova pa sve do Sarajevskog atentata. No, njen neformalni šef, pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis, sve više ju je usmeravao u unutrašnjepolitičke vode što ju je dovelo u sukob sa Pašićevom Radikalnom strankom, a potom i sa regentom Aleksandrom. Režim ju je, kao pretnju parlamentarizmu i demokratskom poretku Srbije, likvidirao 1917. na Solunskom procesu.

Koreni organizacije

U vreme kada na istorijsku pozornicu stupaju ličnosti koje će sačinjavati organizaciju „Ujedinjenje ili smrt“, Srbijom je vladao kralj Aleksandar Obrenović. Otkako je on stupio na presto, smenivši državnim udarom 1893. Namesništvo, Srbija je stalno prolazila kroz teške političke krize. Izvršio je i drugi državni udar 1894, kada je ukinuo liberalni Ustav iz 1888. i vratio onaj iz 1869. Politička situacija je bila vrlo nestabilna, za deset godina njegove vladavine promenilo se dvanaest vlada, a 1898. čak su za jedno vreme bile ukinute političke partije. Kraljev odnos prema strankama najbolje se vidi na primeru Pašićevih radikala – od kraljevih miljenika pretvorili su se u njegove najveće neprijatelje, pa je čak rukovodstvo stranke bilo i pohapšeno, a nedugo zatim opet su se našli u prilici da formiraju vlade. Srbija je 1901. dobila još jedan ustav, tzv. „Prvoaprilski“. Političke prilike dodatno su komplikovali i nesređeni porodični odnosi između kralja i njegovih roditelja – bivšeg kralja Milana i kraljice Natalije. Ni spoljna politika kraljeva nije bila ništa stabilnija. Stalno lutanje od proaustrijskog do rusofilskog stava dovelo je do toga da je Srbija izgubila ugled i poverenje kod obe velike sile.

Ipak, najveći udarac ugledu kralja u narodu izazvala je njegova ženidba Dragom Mašin 1900. godine. Draga je bila bivša dvorska dama kraljice Natalije, udovica mnogo starija od kralja, a uz to je imala vrlo rđavu reputaciju u beogradskom društvu. Kralj Milan, koji se u trenutku ženidbe nalazio u inostranstvu (bio mu je zabranjen ulazak u zemlju i 1901. će i umreti u Beču), ispravno je predosetio da taj čin predstavlja fatalan udarac dinastiji Obrenovića. Ponašanje nove kraljice povećalo je nezadovoljstvo u Srbiji – isuviše se mešala u politiku , njeni miljenici su potiskivali stare pristalice dinastije, a posle skandala sa lažnom kraljičinom trudnoćom kroz Srbiju se proneo glas da će za prestolonaslednike biti proglašena njena obesna braća, Lunjevice. Kralj, inače vrlo nestabilna ličnost, ništa nije činio da otkloni te pojave koje su mu donosile sve veću nepopularnost u narodu.

Nezadovoljstvo stanjem u zemlji, a posebno kraljicom, naročito je bilo izraženo u vojsci. Oficirski kor, povlašćen u Milanovo vreme, suočio se sa gubitkom privilegija, kašnjenjem plata, čistkama koje su vršile kraljičine pristalice. Oficiri su bili nezadovoljni i odnosom koji je kralj imao prema njihovom dobročinitelju Milanu, kao i ličnošću i ponašanjem nove kraljice i njene porodice. Smatrali su da Srbija sve više tone u politički haos, a da je istovremeno zapušten „nacionalni“ rad u vreme kada se približavala završna faza rešavanja Istočnog pitanja. Glavnog krivca za sve ove nevolje nezadovoljni oficiri su našli u kraljici Dragoj i njenom uticaju na kralja. Stoga je 1901. osnovano zavereničko društvo sa ciljem da se iz dvora odstrani kraljica. Desetak viših oficira organizovalo se u Glavni zaverenički odbor i počelo vrbovati svoje kolege i organizovati pododbore. Do samog prevrata, organizacija je brojala oko 200 zakletih zaverenika. Glavna ličnost među njima bio je pukovnik Aleksandar Mašin, brat kraljičinog prvog muža, koji je smatrao da je zbog nje pao u nemilost kralja. Uz njega su istaknuti članovi bili još i general Jovan Atanacković, pukovnik Leonidas Solarević i potpukovnici Petar Mišić i Damnjan Popović. Ovi viši oficiri će posle prevrata igrati značajne uloge u političkom životu Srbije. Zaverenici su našli saveznike u grupi političara, na čelu sa Đorđem Genčićem, bivšim ministrom, liberalom i pristalicom Obrenovića, koji se zamerio kralju zbog protivljenja njegovom braku, pa je jedno vreme proveo i u zatvoru. Među nižim oficirima, koji su činili gro organizacije, najaktivniji su bili poručnici Antonije Antić i Dragutin Dimitrijević – Apis. Vremenom su zaverenici promenili svoju prvobitnu nameru da svrgnu samo kraljicu pa su u svoj plan uključili i obaranje kralja, jer su smatrali da im uklanjanje Drage Aleksandar nikad ne bi oprostio. Sve do početka 1903. smatralo se da je dovoljno da se kraljevski par protera iz zemlje i da se na presto dovede Petar Karađorđević, koji je kao emigrant živeo u Ženevi.

Majski prevrat

Za dan prevrata zaverenici su izabrali 29. maj po starom, odnosno 11. jun po novom kalendaru, jer su toga dana na straži u dvoru bili oficiri uključeni u zaveru, koji su prethodno uspeli da se ubace na službu u dvor. Sticajem okolnosti, taj datum se podudarao sa datumom ubistva kneza Mihaila Obrenovića u Košutnjaku 1868. U posleponoćnim časovima tog 29. maja grupa od dvadesetak oficira – zaverenika, u pratnji jedne čete garde, stigla je pred dvor. Poručnik Petar Živković, koji je te noći bio dežurni oficir, otvorio im je kapiju i otpočela je potraga za kraljevskim parom. Oficiri koji su trebali da sa svojim jedinicama budu zaštitnica od moguće intervencije žandarmerije stigli su sa velikim zakašnjenjem u dvor (potpukovnik Petar Mišić i major Milivoje Anđelković – Kajafa, i sa njima neformalni vođa zavere pukovnik Mašin). U isto vreme grupe zaverenika zauzimale su važne institucije po Beogradu i hapsile ministre i visoke oficire, kraljeve pristalice. Potraga za kraljem i kraljicom se otegla jer su se oni, čuvši galamu i početno puškaranje zaverenika sa stražom (u kojem je teško ranjen Dragutin Dimitrijević – Apis), sakrili u tajno skrovište a u dvoru je isključena struja. Tek oko 4 časa zaverenici su pronašli Aleksandra i Dragu, ubili ih ispalivši u njihova tela desetine hitaca iz revolvera, koja su zatim isekli sabljama te ih bacili kroz prozor u dvorište konaka kraj Novog dvora.

Po izvršenom prevratu, oficiri – zaverenici su rešili da vlast prepuste civilima, ali da zadrže kontrolu nad njom. U tzv. „revolucionarnoj“ vladi liberala Jovana Avakumovića, koja je formirana odmah posle Majskog prevrata, bili su prisutni najistaknutiji zaverenici, general Jovan Atanacković i pukovnik Aleksandar Mašin. Posle izbora septembra 1903. sa političke scene su otišli Genčićevi i Avakumovićevi liberali, koalicionu vladu su oformili samostalci i staroradikali, ali su zaverenici zadržali kontrolu nad državnom upravom. Pod njihovim pritiskom, Narodno predstavništvo je krajem juna 1903. za novog kralja Srbije izabralo Petra Karađorđevića i vratilo na snagu Ustav iz 1888.

Apis i „mladi zaverenici“

crnaruka1

Vladavina Petra Karađorđevića poznata je u srpskoj istoriji kao period sveukupnog napretka Srbije, potpunog parlamentarizma i istinske demokratije. Međutim, u prvim godinama svoje vladavine kralj Petar se suočavao sa jednim vrlo teškim političkim problemom koji je kočio razvitak demokratije u Srbiji. Taj problem su predstavljali upravo oni koji su izvršili Majski prevrat – zaverenici. Oni su smatrali da kralj, koji je zahvaljujući njima došao na vlast, treba da bude njihov večiti dužnik i da mora da pristane na njihovo uplitanje u državne poslove. Iako u mnogim prilikama ograničavan , a često i ponižavan od strane zaverenika , kralj Petar se nije usuđivao da se obračuna sa njima jer su mu oni bili jedini oslonac u zemlji u koju se vratio posle gotovo pola veka izgnanstva. U njegovoj krajnjoj popustljivosti prema zaverenicima određenu ulogu je imala i naklonost koju je, kao stari vojnik, imao prema oficirskom kovu i uverenje da je vojska osnov svake države.

Ovakvim svojim ponašanjem zaverenici su stekli mnogobrojne neprijatelje. U vojsci se pojavio snažan pokret protiv njih, čiji će se pripadnici nazivati „kontrazaverenici“ ili „kontraći“.

Mnoge velike svetske sile, među prvima Velika Britanija, prekinule su sve diplomatske odnose sa Srbijom zbog nasilnog svrgavanja Obrenovića s vlasti. Glavni uslov sa ponovno uspostavljanje diplomatskih odnosa sa Srbijom bilo je uklanjanje oficira – zaverenika sa svih bitnijih državnih funkcija. Kralj se tome žestoko protivio (suočen i sa pretnjama ugroženih), ali je juna 1906. konačno popustio i odstranio njih šestoricu. Jovan Atanacković je podneo ostavku, a Damnjan Popović, Aleksandar Mašin, Petar Mišić, Luka Lazarević i Ljubiša Kostić su penzionisani, ali su svi oni nagrađeni visokim penzijama i sa još 300000 dinara naknade, lično od kralja. Britanci su pristali na ovakvo rešenje, odustali od zahteva za kažnjavanjem zaverenika i ponovo uspostavili diplomatske odnose sa Srbijom. Time je posle tri godine konačno razrešeno „zavereničko pitanje“.

Rušenjem oligarhije viših oficira – zaverenika, otvorilo se polje delovanja grupi njihovih mlađih saučesnika, nižih oficira koji su bili najzaslužniji za uspeh Majskog prevrata, a koji su dotle bili u senci svojih starijih kolega. Posle prevrata i „mladi zaverenici“ su ostali povezani, smatrajući da su tako bezbedniji, ali nisu imali većeg uticaja na političke događaje u Srbiji. Osećajući se zapostavljenim, „mladi zaverenici“ su se polako odvajali od starih i nisu se suprotstavili njihovoj eliminaciji sa srpske političke scene 1906. Oni su osetili da mogu iskoristiti prazan prostor koji se tada pojavio da steknu politički uticaj i preuzmu kontrolu nad vojskom. Među njima se izdvajao oficir koji im je postao neformalni vođa i koji ih je najviše usmeravao u političke vode – Apis.

Dragutin Dimitrijević Apis rođen je 1876. godine u Beogradu , u siromašnoj porodici. Detinjstvo je proveo u Nišu, gde je živeo sa sestrom i majkom. U gimnaziji je zbog svog džinovskog rasta dobiti nadimak Apis (po staroegipatskom bogu – biku). Sa 16 godina upisao je Vojnu akademiju u Beogradu, koju je završio kao šesti u klasi i 1896. postao potporučnik Sedmog pešadijskog puka u Beogradu. Bio je jedan od najagilnijih u pripremanju Majskog prevrata (iako nije imao velikog uticaja pri odlučivanju) i prilikom njegovog izvođenja je bio i teško ranjen na tri mesta. Posedovao je neobično jak lični magnetizam, kojim je osvajao ljude. Bio je idol mladih oficira, koji su postajali njegove oduševljene pristalice. Njegovi prijatelji su kod njega primećivali čestitost i dobrotu, privrženost porodici (nikada se nije ženio, živeo je sa sestrom i zetom), duhovitost i društvenost. Kao vrlo obrazovan oficir (govorio je tri strana jezika, završio je najviše vojne kurseve u Srbiji i Nemačkoj), obavljao je važne poslove u Generalštabu i bio predavač na Vojnoj akademiji. Međutim, savremenici su mu nalazili i loše osobine: opsednutost politikom, autoritarnu prirodu, oholost i odsustvo višeg političkog smisla. Smatran je „velikom snagom, ali bez kočnica i kompasa“.

U vreme kada su Apisovi „mladi zaverenici“ postajali značajan politički faktor, Srbija se suočavala sa velikim spoljnopolitičkim problemima. Njihovu osnovu predstavljala je težnja zvaničnog Beograda da se otrgne od austrougarske kontrole, koja je postojala još od vremena kralja Milana. Zbog sklapanja carinskog ugovora između Bugarske i Srbije, Austrougarska je početkom 1906. zatvorila granicu za trgovinu sa Srbijom, tvrdeći da taj ugovor krši njeno pravo na povlašćenost. Tako je počeo „Carinski rat“ Srbije i Austro-Ugarske, koji je trajao pet godina. Kako je srpski izvoz poljoprivrednih proizvoda bio skoro sasvim usmeren prema Austro-Ugarskoj, izgledalo je da će Srbija ekonomski propasti. Međutim, ona je vremenom uspela da pronađe nova tržišta u zapadnoevropskim zemljama i ovaj sukob je završen 1911. pobedom Srbije koja se potpuno oslobodila ekonomske zavisnosti od svog severnog suseda.

U ovim godinama teških iskušenja za Srbiju, „mladi zaverenici“ su na unutrašnjem planu sticali sve veću moć. U vojsci su organizovali garnizonske klubove, u kojima su se okupljali i pridobijali nove pristalice. Smatrajući se svemoćnim, „mladi zaverenici“ se nisu libili ni da javno prete i maltretiraju novinare i političare koji su ih kritikovali. Njihovo delovanje je postalo toliko opasno da je vlada formirala posebnu službu koja im je pratila postupke.

Osećajući se dovoljno snažnim, mladi zaverenici su se umešali i u dinastičke odnose. Još od ranije bili su nezadovoljni kraljem Petrom, smatrajući da nije na odgovarajući način nagradio njih, koji su ga doveli na vlast, kao i da previše prepušta vođenje države političarima. Naročito ih je plašio prestolonaslednik Đorđe, koji je dobro poznavao Apisa jer su proveli više nedelja zajedno u inostranstvu, koji nije krio nezadovoljstvo njihovim mešanjem u politiku i pretio da će im stati na put kada stupi na presto. Princ Đorđe, za koga se govorilo da je psihički neuravnotežen, bio je izvor bojazni ne samo za vlastoljubive oficire, nego i za Austro-Ugarsku. Smatran je velikim nacionalistom i u toku aneksione krize svoja patriotska osećanja je javno ispoljavao. To je bio još jedan razlog da se u Srbiji postavi i „pitanje prestolonaslednika“, tj. zamene Đorđa njegovim mlađim bratom Aleksandrom. Podršku ovoj nameri, pored Apisa, pružao je i Nikola Pašić, jer su obojica (ispostavilo se pogrešno), smatrali da će Aleksandra mnogo lakše kontrolisati.

Posle smrti jednog njegovog sluge, koju je princ Đorđe skrivio jednim nesmotrenim udarcem, povela se velika kampanja u štampi protiv njega, i ne mogavši da podnese taj pritisak, abdicirao je. No, to nije bio kraj interesovanju mladih zaverenika za dinastička pitanja. Neprestano su težili da kralja Petra zamene Aleksandrom, smatrajući da će im to doneti još veći uticaj, ali i strahujući da princ Đorđe ne povrati svoj status. Nezadovoljni Karađorđevićima, čak su razmišljali i o njihom zbacivanju, čime je Apis jednom prilikom i zapretio prestolonasledniku Aleksandru.

Osnivanje organizacije „Ujedinjenje ili smrt“

crnaruka3

Posle aneksione krize činilo se da će pokret za srpsko oslobođenje i ujedinjenje doživeti potpun poraz. U Turskoj je mladoturski režim počeo ubrzan rad (uz nemačku pomoć) na modernizaciji i ojačavanju dotad zaostale imperije. Četnička akcija u Otomanskoj imperiji je obustavljena a zulumi nad Srbima su se nastavljali u Staroj Srbiji i Makedoniji.  Austrougarska je čvrsto držala Bosnu i Hercegovinu sa namerom da tu večno ostane, pa je čak pokazivala namere da se širi i dalje na istok sklopila je ugovor sa Turskom o gradnji pruge kroz strateški veoma značajan Novopazarski sandžak. Zvanična Srbija je bila prisiljena da se obaveže da će prekinuti svaku svoju propagandu u Bosni i Hercegovini. U takvim okolnostima javlja se ideja o osnivanju jedne tajne organizacije koja bi povela akciju za nacionalno oslobođenje.

Inicijativa za osnivanje jednog takvog društva potekla je od Bogdana Radenkovića, nacionalnog radnika rodom sa Kosova. Radenković, profesor gimnazije u Skoplju, bio je jedan od predvodnika četničke akcije na „srpskom klasičnom jugu“, a od 1908. predsednik Srpske demokratske lige, političke organizacije Srba u Otomanskoj imperiji. Nezadovoljan stavovima zvanične Srbije prema položaju Srba u Turskoj, povezao se se nekima od oficira – mladih zaverenika, sa kojima je sarađivao u toku četničke akcije. Predložio im je da osnuju tajnu organizaciju (po ugledu na bugarski VMRO) koja će voditi revolucionarnu akciju u srpskim pokrajinama koje su bile pod tuđinskom vlašću. Oficiri sa kojima je prvo kontaktirao bili su bivši četnici Velimir Vemić i Vojin Tankosić, kao i intelektualac Ljubomir Jovanović Čupa. 

Njih četvorica su počeli sa pripremama za osnivanje tajnog društva, i između ostalih su pridobili i uticajnog vođu mladih zaverenika Dragutina Dimitrijevića Apisa. Maja 1911. organizacija „Ujedinjenje ili smrt!“ (ime joj je dao Radenković) je i formalno osnovana, potpisivanjem njenog ustava od strane desetorice članova Vrhovne centralne uprave. Organizacija je u javnosti počela popularno da se naziva „Crna ruka„, po njenom simbolu –  ruci sa razvijenom zastavom, koji je uz lobanju i ukrštene kosti, kamu, bombu i bočicu sa otrovom bio predstavljen na pečatu organizacije.

Kako kaže prvo poglavlje ustava organizacije („Cilj i naziv“), ona se osniva „u cilju ostvarenja narodnih ideala – ujedinjenja Srpstva“ i „pretpostavlja revolucionarnu borbu kulturnoj“. Predviđeno je da u cilju ispunjenja svog zadatka ona „utiče na sve službene faktore u Srbiji kao Pijemontu i na sve društvene slojeve i celokupni društveni život u njoj“, i da „sprovodi revolucionarnu organizaciju po svim teritorijama na kojima Srbi žive“. Ona treba da se svim sredstvima bori protiv neprijatelja njene ideologije, a da održava prijateljske veze i pruža svaku pomoć onim državama, narodima i organizacijama koji su „prijateljski raspoloženi prema Srbiji i srpskom plemenu“, odnosno „koji se bore za svoje nacionalno oslobođenje i ujedinjenje“.

Drugi deo ustava (pod naslovom „Nadleštva organizacije“) zapravo određuje strukturu i reguliše unutrašnji poredak „Crne ruke“. Njen najviši organ je Vrhovna centralna uprava, koja ujedno rukovodi organizacijom u Srbiji. Za ostale srpske pokrajine predviđeno je stvaranje samostalnih pokrajinskih uprava, koje bi delegirale po jednog člana u Vrhovnu centralnu upravu. Takođe je predviđeno i osnivanje okružnih i drugih nižih uprava organizacije. Svaka uprava, od najniže pa do vrhovne, ima svog predsednika, sekretara i blagajnika.

Treća i poslednja celina ustava („Članovi organizacije“) regulisala je dužnosti članova, koje su: da vrbuju nove pripadnike, da plaćaju članarinu (navedeno je i da po potrebi novac može da se sakuplja i prinudnim putem), da dostavljaju sve važne informacije koje privatno i službeno saznaju, kao i da se bezuslovno pokoravaju naređenjima viših organa. Još se naglašava da pripadnik organizacije od nje ne može očekivati nikakvu ličnu korist, niti može istupiti iz nje. Za nepoštovanje navedenih obaveza bila je predviđena smrtna kazna. Ove odredbe daju organizaciji vrlo strog, hijerarhijski i konspirativan karakter i biće naročito isticane tokom Solunskog procesa 1917. godine.

Organizacija „Ujedinjenje ili smrt!“ imala je još jedan dokument – poslovnik, donet istog dana kada i ustav, a koji ga dopunjuje u pogledu obaveza članova, strukture i načina rada. Njime je predviđeno da svaki član ima obavezu da u organizaciju uvede pet novih, koji čine jednu grupu (grupa je po poslovniku osnovna jedinica organizacije). Članovi grupe znaju samo svog rukovodioca, koji im prenosi naređenja viših uprava, u kojima on zna samo onoga koji je i njega učlanio.

Avgusta 1911. počelo je da izlazi nezvanično glasilo „Crne ruke“ – dnevnik Pijemont. Osnivač i prvi urednik je bio Ljuba Jovanović Čupa, a njega je 1913. nasledio Branko Božović. Pijemont je zagovarao militarizam, smatrajući ga najboljim putem da se postigne nacionalno ujedinjenje (po primeru Nemačke, o kojoj list piše sa puno simpatija). Osim zbog militarizma, Pijemont je optuživan i za propagiranje šovinističkih, klerikalnih i antidemokratskih stavova. List je bio vrlo kritičan prema radikalskoj vlasti.

Osnivanje organizacije „Ujedinjenje ili smrt!“ izazvalo je posebno interesovanje srpske javnosti. Tokom 1911. štampa, naročito ona pod kontrolom vlade, vodila je žestoku kampanju protiv „Crne ruke“, označavajući je kao prevratničku organizaciju i zahtevajući od vlasti da se obračuna sa njom. Kampanji koju su poveli radikali pridružili su se i socijaldemokrate, koji su Apisovu organizaciju smatrali reakcionarnom i antidemokratskom. Ubrzo posle osnivanja, crnorukci su sami upoznali prestolonaslednika Aleksandra sa svojim udruženjem i njegovim nacionalno – oslobodilačkim ciljevima.

Pročitajte još: Crna ruka nad Srbijom: Drugi deo – Solunski kraj

Filip Gajić

Autor: Filip Gajić

Žurnalista – terorista sa životnom devizom: Kom obojci – Tom i Džeri.