Kako su tvrdili osnivači „Crne ruke“, ta organizacija je obrazovana prvenstveno radi zagranične delatnosti, tj. revolucionarnog rada u srpskim zemljama koje su se nalazile pod tuđinskom vlašću…

Zagranična aktivnost Crne ruke

Krajem 19. i početkom 20. veka položaj srpskog življa u Staroj Srbiji i Makedoniji je bio veoma težak. Arnautski teror je tada dostigao vrhunac i doveo do velikih stradanja i masovnog iseljavanja Srba iz tih krajeva. Turska vlast nije imala ni moći ni volje da tome stane na put. Pored toga, od osnivanja Bugarske egzarhije 1870. Srbi su bili izloženi i bugarizaciji, a od kraja veka i teroru komitiskih četa koje su stizale iz Sofije. Velike sile su u više navrata proglašavale reformske akcije u Turskoj, sa ciljem da zaustave ugnjetavanje tamošnjih hrišćana, ali to nije dalo nikakve rezultate. U to vreme vlast u Srbiji nije bila u stanju da zaštiti svoje sunarodnike južno od Ristovca, te je grupa viđenih Beograđana (dr Milorad Gođevac, Luka Ćelović, general Jovan Atanacković i drugi) organizovala Glavni odbor Četničke akcije, čiji je zadatak bio da finansira opremanje i organizuje prebacivanje dobrovoljačkih četa preko granice, čiji bi zadatak bio da štiti srpski narod od arnautskog, turskog i bugarskog nasilja. Četnička akcija je naišla na veliki odziv, posebno kod omladine i vojnih lica. Među najsposobnijim četničkim vojvodama bili su budući istaknuti crnorukci: Vojislav Tankosić, Vojin Popović – Vuk, Velimir Vemić, Ljuba Vulović i drugi. Bogdan Radenković je bio šef celokupne organizacije na terenu, a Apis je postao član Glavnog odbora Četničke akcije.

Paralelno sa aktivnim zagraničnim radom na području Stare Srbije i Makedonije, pripadnici organizacije „Ujedinjenje ili smrt!“ delovali su i u Srbiji u pravcu obračuna sa Turskom. To su činili propagandom kroz Pijemont i direktnim pritiskom na vlast. Tada aktuelni predsednik vlade dr Milovan Milovanović takođe je radio na stvaranju uslova za oslobođenje južnih srpskih zemalja. Ovo ga je pomirilo sa „Crnorukcima“, koji su ga dotad smatrali za izdajnika i čak pretili smrću (zbog aneksione krize, tokom koje je on bio ministar inostranih dela). Krajem 1911. Apis ga je lično obavestio o postojanju svoje organizacije i stavio mu je na raspolaganje za akciju u Turskoj. Zauzvrat je vlada počela da finansira zagraničnu aktivnost Crne ruke iz svojih tajnih fondova. Oko još jednog pitanja su se Milovanović i Apis potpuno slagali – o neophodnosti saveza sa Bugarskom za uspešan ishod rata sa Turcima. Marta 1912. sklopljen je srpsko – bugarski savez, a crnorukci su ga oduševljeno pozdravili.

U balkanskim ratovima Crnorukci su se veoma istakli, iako nisu bili na ključnim komandnim položajima (sam Apis je rat proveo u bolesničkoj postelji). Hrabrost i sposobnost koje su pokazali doneli su im veliki ugled po završetku ratova. Naročito su se istakli oni koji su se borili u četničkim odredima, koji su, svojim poznavanjem terena i stanovništva, mnogo značili regularnoj vojsci. Vojvoda Vojislav Tankosić je sa svojim odredom i započeo rat, napadom na turske karaule kod Merdara. No, mnogi od njih su i izginuli, između ostalih i predsednik Vrhovne centralne uprave Ilija Radivojević Čiča, sekretar Miloš Vasić, a od kolere je stradao Ljuba Jovanović Čupa.

Faksimil Ustava sa potpisima članova V.C. ''Ujedinjenje ili smrt''

Faksimil Ustava sa potpisima članova V.C. “Ujedinjenje ili smrt“

Posle balkanskih ratova, zaoštrio se postojeći sukob Crne ruke i radikala. Posle dolaska Pašića na čelo vlade prekinuta je saradnja ova dva politička faktora i došlo je do otvorenog sukoba. On se u to vreme najviše ogledao u polemikama Pijemonta i radikalske Samouprave. Radikali su optuživali Crnorukce da su fanatici i avanturisti koji štete interesima Srbije, kao i da imaju „pretorijanske“ ambicije. Povodom krize oko podele Makedonije, Crnorukci su bili zagovornici preventivnog udara na Bugarsku. Zbog pristanka na arbitražu ruskog cara, oni su Pašiću otvoreno pretili (čak su mu dostavili potpisanu smrtnu presudu). Sukob se nastavio i posle rata, prvo oko pitanja zasluga za postignute uspehe, a potom i zbog odstranjivanja Miloša Božanovića, poznatog simpatizera Crne ruke, sa položaja ministra vojnog.

Maja 1914. sukob sa vladom je došao do vrhunca, tokom tzv. majske krize. Apis je pokušao da izazove puč u Makedoniji – da vojska preotme vlast od civilne uprave, što bi izazvalo pad vlade u Beogradu. No, tamošnje starešine ga nisu poslušale – jedino su poslale peticiju vladi sa zahtevom za povlačenje sporne Uredbe o prioritetu. Kako su, iz istog razloga, opozicione stranke vršile opstrukciju u skupštini, Pašić je podneo ostavku, no kralj mu je poverio novi mandat a raspisani su novi izbori. Ubrzo, 24. juna, pod pritiskom Pašića i Rusije, kralj Petar je abdicirao u korist Aleksandra.

Konačan rasplet sukoba između Crne ruke i Radikala omešće rat koji je nastupio.

Sarajevski atentat

Najznačajniji poduhvat u kome je organizacija „Ujedinjenje ili smrt!“ učestvovala je Sarajevski atentat. Ubistvo nadvojvode Franca Ferdinanda 28. juna 1914. u Sarajevu bilo je povod za ratni sukob dotad neviđenih razmera u svetu. Ovaj događaj, jedna od najvećih prekretnica u modernoj istoriji, je i jedna od njenih najvećih nepoznanica. Uloga Crne ruke u njemu ni do danas nije potpuno rasvetljena.

Posle oslobođenja srpskih zemalja koje su bile pod turskom vlašću, organizacija „Ujedinjenje ili smrt!“ je okrenula svoju pažnju ka, dotad malo zapostavljenim, srpskim krajevima pod vlašću Habzburgovaca. Oni su u takvoj aktivnosti koristili Narodnu odbranu i njene pozicije i veze među Srbima u Austrougarskoj, iako su bili nezadovoljni njenim metodama delovanja. Uspeli su da ubace svoje ljude u rukovodstvo te organizacije (pre svih kapetana Milana Vasića), ali nikada nisu uspeli da je potpuno stave pod kontrolu. Ovakva kamuflaža Crnorukaca dovela je do toga da je u poznatom austrougarskom ultimatumu Srbiji, za organizovanje Sarajevskog atentata optužena Narodna odbrana, koja sa tim delom nije imala nikakve veze.

Potpukovnik Apis, kao šef srpske kontraobaveštajne službe, je organizovao mrežu agenata u Austrougarskoj na čijem je čelu bio Rade Malobabić, Srbin iz Hrvatske. Apis je uspeo da na položaje pograničnih oficira ubaci svoje ljude (Ljubu Vulovića, Čedomira Popovića, Kostu Todorovića i dr.). Oni su se bavili obaveštajnim radom, ali su i prebacivali oružje i agitovali među Srbima s one strane Drine. Dragutin Dimitrijević je bio u vezi i sa nekim uglednim srpskim političarima u Habzburškoj monarhiji, npr. sa dr Srđanom Budisavljevićem. 

Među Srbima u Habzburškoj monarhiji, pre svega u Bosni i Hercegovini, ovakve ideje su nailazile na dobar odziv. Naročito borbeno je bila raspoložena omladina, koja je na sve načine pokazivala težnju za oslobođenjem od tuđinskog jarma. Najozbiljnije i najbrojnije društvo bilo je „Mlada Bosna” (dobila je ime po Macinijevoj „Mladoj Italiji”). Atentat koji je Bogdan Žerajić, student iz Nevesinja, izvršio 1910. na zemaljskog poglavara Bosne i Hercegovine generala Varešanina, postao je primer za druge omladince i oni su u više navrata planirali ubistva visokih austrougarskih funkcionera. Putujući u Srbiju, koja je za sve njih, naročito posle balkanskih ratova, predstavljala ideal, oni su nailazili na svoje istomišljenike. Kao pripadnici četničkih odreda i dobrovoljci u balkanskim ratovima ovi mladići se susreću sa članovima „Crne ruke“, koji su kao pravi put ka oslobođenju i ujedinjenju Srpstva isticali revolucionarnu aktivnost.

Grupa mladobosanaca na školovanju u Beogradu (Gavrilo Princip, Trifko Grabež i Nedeljko Čabrinović) saznali su početkom aprila 1914. da se planira poseta nadvojvode Franje Ferdinanda Sarajevu. Ta vest ih je oduševila jer im se pružala prilika da svoju mržnju prema Austrougarskoj iskažu na najefektniji način – ubistvom njenog prestolonaslednika. Da bi došli do neophodnog oružja, obratili su se svom zemljaku, bivšem četniku Milanu Ciganoviću. On ih je povezao sa vojvodom Vojislavom Tankosićem, koji je o namerama mladića obavestio Apisa, koji je odobrio njihov plan i pružio im svu neophodnu pomoć. Mladobosanci su bili snabdeveni pištoljima i bombama, organizovana im je obuka u gađanju i ilegalan prelazak preko granice. Sve ove akcije vodio je Tankosić, koji je bio jedini crnorukac sa kojim su atentatori kontaktirali.

Na Vidovdan 1914. Franc Ferdinand je doputovao u Sarajevo da bi prisustvovao velikim vojnim manevrima. Dok se vozio ka Gradskoj većnici na njegova kola je bombu bacio Nedeljko Čabrinović, ali je promašio i ranio Ferdinandovog ađutanta i nekoliko oficira i građana. Po dolasku u Gradsku većnicu princ je ipak rešio da nastavi sa obilaskom grada i to posetom ranjenom ađutantu u bolnici. Zbog promene plana nastala je zabuna među vozačima tako da je kolona automobila koja je pratila prestolonaslednika u jednom trenutku zastala. Sticajem okolnosti, Ferdinandov automobil stao je na mostu baš nekoliko metara od mesta na kom je stajao Princip, koji je pritrčao i iz revolvera ubio nadvojvodu i njegovu suprugu. Ovaj čin je izazvao velike progone Srba u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj i pružio je Austrougarskoj toliko priželjkivani povod da napadne Srbiju.

Razne pretpostavke su za zaveru protiv Ferdinanda optuživale masone, mađarske zvanične strukture, englesku i francusku tajnu službu, ali ni za jednu od njih nema dokaza. Po jednom, takođe nedokazanom tvrđenju, Apis je Sarajevski atentat organizovao u dogovoru sa pangermanskim krugovima u Nemačkoj. Što se tiče zvanične Srbije, pouzdano se zna da ona ni na koji način nije bila uključena u pripremu i izvršenje atentata. Štaviše, kada je obaveštena da naoružani ljudi prelaze Drinu u organizaciji Apisa, srpska vlada je naredila da se takve aktivnosti odmah spreče i pokrenula je istragu o tome. Postoje čak indicije da je ona tajnim kanalima upozorila austrougarske organe da se sprema ubistvo u Sarajevu.

Nejasno je šta je motivisalo Apisa da učestvuje u organizovanju Sarajevskog atentata. Po svemu sudeći, Apis nije očekivao da će ubistvo Ferdinanda izazvati rat. On je u to vreme u javnosti važio za vođu „ratne struje“ u Beču (danas se međutim zna da je on bio protivnik angažovanja Austrougarske na Balkanu), pa je Apis verovatno mislio da će njegovim uklanjanjem prestati opasnost za Srbiju. Moguće je i da se bojao Ferdinandove koncepcije trijalizma koja bi ojačala Austro-Ugarsku i odstranila nezadovoljstvo i spremnost na revoluciju među Južnim Slovenima. Postoje gledišta da se Apis bojao da manevri 250000 vojnika u Bosni, kojima je Ferdinand prisustvovao, predstavljaju kamuflažu za koncentraciju trupa za napad na Srbiju, koji je on atentatom u Sarajevu mislio da spreči.

Po nekim podacima, Apis se iz nekog razloga predomislio i pokušao da zaustavi atentatore, ali je već bilo kasno ili oni nisu hteli da ga poslušaju. Moguće je da je razlog za to bilo protivljenje ostalih članova vođstva organizacije „Ujedinjenje ili smrt“ atentatu, o kojem su ih Apis i Tankosić obavestili tek neposredno pred izvršenje. 

Prvi svetski rat

Odbijanje Srbije da prihvati one zahteve iz ultimatuma od 23. jula koji su kršili njen suverenitet, Austrougarska je iskoristila kao povod da joj objavi rat 28. jula 1914. U zaštitu Srbije stala je Rusija koja je oglasila rat Austrougarskoj, a potom su u rat stupile i Nemačka, Francuska i Velika Britanija.

Komadanti sva četiti četnička odreda, koji su bili uključeni u ratna dejstva, bili su Crnorukci (Vojin Popović – Vuk, Vojislav Tankosić, Čedomir Popović i Velimir Vemić). Njihov vođa, Apis, je u to vreme obavljao dužnost načelnika Obaveštajne sekcije Glavnog đeneralštaba. Istovremeno je bio šef Biroa za informisanje pri Glavnom đeneralštabu. Iako je početak rata onemogućio dalje funkcionisanje i širenje organizacije „Ujedinjenje ili smrt“, njen šef Apis sve do hapšenja nije prestajao da se meša u politiku.

I pored protivljenja vlade, Apis je u Vrhovnoj komandi držao i svog prijatelja Miloša Bogićevića. Bogićević, poznati germanofil i vrlo cenjen u najvišim nemačkim krugovima, početkom rata je iz Berlina stigao u Srbiju. Optužujući ga da je nemački agent, srpska vlada je tek krajem avgusta 1914. uspela da ga protera iz Vrhovne komande i iz zemlje. Vlada je sumnjala da Bogićević sa Apisom radi na postizanju separatnog mira sa centralnim silama, koji bi predviđao zamenjivanje na vlasti rusofila Pašića, Apisom.

Posle Kolubarske bitke nastalo je gotovo jednogodišnje zatišje na Balkanskom frontu, ali su se u Srbiji burne stvari događale na unutrašnjepolitičkom polju. Apisov plan o smeni Pašićeve vlade koalicionom vladom svih opozicionih stranaka (koja bi bila pod njegovom kontrolom) nije ostvaren. Pašić je iskoristio veliki trijumf srpske vojske da ojača svoj položaj. Posle pobede na Kolubari, u radikalsku vladu su ušli prvaci samostalaca Ljuba Davidović i Milorad Drašković, kao i vođa naprednjaka Voja Marinković. Sledeći udarac Apis je doživeo marta 1915. kada je, iako unapređen u čin pukovnika, sa svoje uticajne funkcije premešten na mesto načelnika štaba manje važne Užičke vojske. Na tom položaju planirao je ofanzivne akcije preko Drine i u tu svrhu formirao Bosanski dobrovoljački bataljon. Ovo Apisovo smenjivanje izvedeno je na lični zahtev regenta Aleksandra. On je i pre rata imao vrlo nepovoljno mišljenje o uticaju Apisa i njegovih istomišljenika na političke događaje, a pogotovo je bio ogorčen zbog takve delatnosti u ratnim uslovima.

Povlačenje preko Albanije 1916. u zimskim uslovima i neblagovremena pomoć saveznika, stajale su srpsku vojsku ogromnog broja žrtava. Ostaci vojske i izbeglice evakuisani su prvih meseci na grčko ostrvo Krf radi oporavka. Tokom ovih teških dana, pukovnik Dragutin Dimitrijević je bio na položaju načelnika štaba novostvorene Timočke vojske. Ona je služila kao zaštitnica pri povlačenju, i Apis je bio poslednji oficir srpske vojske koji je iz Albanije prešao na Krf. Veliki gubitak za organizaciju „Ujedinjenje ili smrt!“ predstavljala je pogibija Voje Tankosića krajem 1915. Još veći udarac za Crnorukce je bila smena njima bliskog načelnika štaba Vrhovne komande Putnika, koja je izvedena pred povlačenje preko Albanije.

Obračun sa radikalima

Završna faza dugogodišnjeg sukoba Crne ruke i radikala otpočela je posle prebacivanja srpske vojske na Krf. Crnorukci su smatrali da su prilike izuzetno povoljne za ostvarenje njihovog cilja – obaranja Pašićeve vlade.

Crnorukci su na Krfu čak stvorili i sopstvenu oružanu jedinicu od petnaestak bosanskih dobrovoljaca, koji su bili van ostalih redovnih formacija srpske vojske. Njima je komandovao jedan od najbližih Apisovih saradnika major Ljuba Vulović, koji ih je spremao za izvršavanje „specijalnih zadataka“. Aprila 1916. dobrovoljci Muhamed Mehmedbašić i Vladeta Bilbija poslati su u Atinu da ubiju pronemački raspoloženog grčkog kralja Konstantina, ali nisu bili u mogućnosti da taj naum ostvare. Istovremeno je Mustafa Golubić otišao u Švajcarsku da organizuje atentat na nemačkog cara Vilhelma, a planirano je i ubistvo bugarskog kralja Ferdinanda.

Pored vlade i Crne ruke, postojao je i treći, najznačajniji centar moći – regent koji se oslanjao na „Belu ruku“, oficirsku grupaciju na čelu sa Petrom Živkovićem. Aleksandar je bio nezadovoljan i Pašićem i Apisom, smatrajući ih obojicu ograničenjem svoje vlasti. U prvo vreme izgledalo je da će se regent sporazumeti sa Crnom rukom u cilju rušenja radikalske vlade. Akciju u tom pravcu su vodile ugledne nestranačke ličnosti Slobodan Jovanović i Svetolik Jakšić. Njihova zamisao je bila obaranje Pašića i stvaranje jedne vanparlamentarne vlade, na koju bi veliki uticaj imao Apis. No, ova ideja se nije ostvarila, zbog nepoverenja obe strane. Apis je odbijao takvu kombinaciju kao nedemokratsku, nadajući se da će postići dolazak na vlast svojih favorita – samostalaca.

Da su Crnorukci u nemilosti režima, videlo se i aprila 1916. prilikom reorganizacije srpske vojske na Krfu. Oficiri za koje se sumnjalo da su bliski Apisu uskraćeni su za odgovarajuće komande. Prilikom transporta trupa za Solunski front, oni su raštrkani po raznim jedinicama i štabovima, te su i na taj način oslabljeni. Tom prilikom pukovnik Apis je postavljen za načelnika štaba Treće armije i na tom položaju je ostao do hapšenja. Njegove kolege su svedočili da se pokazao kao vrlo savestan i da se veoma zalagao, naročito prilikom borbi za Kajmakčalan.

Na Krfu je izbio sukob između Crne ruke i Bele ruke oko toga čiji će članovi – oficiri ići u Rusiju da organizuju dobrovoljce. Favoriti Crne ruke Velimir Vemić i Damnjan Popović nisu prihvaćeni – za komandanta i načelnika štaba Prve srpske dobrovoljačke divizije (formirane maja 1916) određeni su Stevan Hadžić, odnosno Jovan Maksimović, poznati protivnici Crnorukaca. No, uspeli su da u komandni kadar divizije ubace nekolicinu svojih ljudi. 

Po probijanju Solunskog fronta izgledalo je da se približava kraj rata pa su vlastodršci mislili da je to poslednja šansa da se reše Crne ruke. Po svemu sudeći, Crnorukci su zaista mislili da po povratku u Srbiju obore režim, a to su i javno govorili. Upućivali su teške uvrede i pretnje na račun regenta i vlade. Čak su pričali da će prilikom završne ofanzive, kod Soluna postaviti „kapiju od sabalja“ kroz koju neće propustiti svoje protivnike.

U sklopu završnih priprema za proces, oficiri bliski Apisu su stavljeni pod prismotru, a neki se i smenjuju pod izgovorom nesposobnosti. Skupljale su se optužbe, dokazi i svedoci koji će biti iskorišćeni protiv „Crne ruke“. Na ovom poslu najviše su se angažovali belorukci i agenti Ljube Jovanovića – Patka, ministra unutrašnjih dela. Takođe, uništena je i vojna snaga organizacije „Ujedinjenje ili smrt!“. Tokom bitke za Kajmakčalan četnički odred Vojina Popovića je desetkovan, a sam vojvoda Vuk je poginuo.

U sve ove pripreme su bili uključeni i regent Aleksandar i Nikola Pašić, koji su bili u stalnoj komunikaciji po tom pitanju. Nejasna je uloga ove dve ličnosti u pripremanju Solunskog procesa. Aleksandar je bio pristalica primene radikalnih rešenja protiv Apisa i njegove grupe. U tome je imao podršku Bele ruke, čija uloga takođe nije razjašnjena (da li su oni odlučujuće uticali na regenta ili su bili samo njegovo oruđe). Nasuprot Aleksandru, Pašić je naizgled bio za umerenije rešenje. Tako je vlada odbila zahtev regenta da se uvede preki sud za oficire u Solunu, ali su članovi redovnog vojnog suda zamenjeni protivnicima Crne ruke. Pošto je sakupila dokaze o protivustavnom delovanju Apisa i njegove organizacije, vlada je predlagala njihovo penzionisanje, ali je regent insistirao na suđenju. Oktobra 1916, vlada je nameravala da Apisa pošalje u Brisel ili Rim kao vojnog atašea. Pred samo Apisovo hapšenje, Pašić je tražio od Vrhovne komande da mu se on stavi na raspolaganje radi jedne važne misije. Međutim, pukovnik Dragutin Dimitrijević je u tom trenutku već bio uhapšen. Ostalo je otvoreno pitanje da li je Pašić sve to preduzimao da bi spasao Apisa ili da bi odgovornost za njegovu sudbinu sa sebe prebacio na regenta Aleksandra.

Solunski proces

Crnorukci na Solunskom procesu

Crnorukci na Solunskom procesu

Posle višemesečnih priprema, „Solunski režim“ je decembra 1916. otpočeo postupak protiv Apisa i Crne ruke. Ministar unutrašnjih dela Ljuba Jovanović je 12. decembra poslao ministru vojnom Božidaru Terziću jedan akt, tzv. Prezidijal, u kome ga obaveštava da je na osnovu nekih zaplenjenih dokumenata saznao da je pukovnik Dragutin Dimitrijević sa svojim istomišljenicima planirao prevrat i ubistvo Nikole Pašića. 

Pukovnik Apis je uhapšen 15. decembra 1916. u selu Voštarani. Kod njega su pronađeni ustav i poslovnik organizacije „Ujedinjenje ili smrt!“, kao i spisak članova njene centralne uprave. Ova dokumenta i neka pisma koja su takođe zaplenjena bila su na suđenju iskorišćena kao glavni dokazi o prevratničkim namerama Crne ruke. Postavlja se pitanje zašto Apis, koji je upozoravan da se nešto sprema protiv njega, nije uništio ta dokumenta. Najverovatnije da je mislio da će ta dokumenta da mu pomognu u slučaju suđenja, jer su dokazivala patriotsku orijentaciju njegove organizacije.

Prema spisku članova Vrhovne centralne uprave, pronađenom kod Apisa, uhapšeni su: pukovnik Milan Gr. Milovanović, pukovnik Čedomir Popović, potpukovnik Velimir Vemić, vicekonzul Srbije u Atini Bogdan Radenković, pukovnik Vladimir Tucović, major Ljubomir Vulović, đeneral Damnjan Popović, pukovnik Radoje Lazić i potpukovnik Vitomir Cvetković (koji je ubrzo umro). Svi oni su bili smešteni u samice srpskog vojnog zatvora u Solunu gde su čekali na suđenje. Kod Velimira Vemića je pronađen spisak sa pedesetak imena članova organizacije. Ti oficiri, kao i desetine drugih za koje se sumnjalo da su bliski Apisu, razrešeni su dužnosti, penzionisani ili internirani u severnu Afriku.

Posle tromesečnog istražnog postupka, konačno je 2. aprila 1917. podnošenjem optužnice Nižem sudu za oficire, kojem je predsedavao veliki Apisov neprijatelj, pukovnik Petar Mišić, otpočeo Solunski proces, Uhapšena desetorica crnorukaca optuženi su zbog pripadanja tajnoj prevratničkoj organizaciji koja je planirala da pobunom u vojsci svrgne postojeći parlamentarni poredak i dinastiju Karađorđevića, koje bi zamenila diktatura oligarhije od 10 do 15 ljudi. Takođe su optuženi da su pripremali ubistva Nikole Pašića i regenta Aleksandra. 9. aprila je pročitana i druga optužnica, po kojoj su pukovnik Dragutin Dimitrijević i major Ljubomir Vulović pripremali atentat na regenta Aleksandra kod sela Ostrova septembra 1916, za čije su navodno izvršenje optuženi Rade Malobabić i Muhamed Mehmedbašić.

Prva optužnica zasnivala se na zaplenjenim dokumentima i velikom broju svedoka. Po njoj, Crna ruka je okrivljena da je organizacija terorističkog i prevratničkog karaktera, za šta su kao dokaz uzimane pojedine odredbe njenog ustava i poslovnika. Na osnovu pronađene prepiske optuživani su za pokušaj puča u Makedoniji tokom „majske krize“ 1914. Za razliku od prve, koja se odnosila na sve optužene i praktično na celu organizaciju „Ujedinjenje ili smrt!“, druga optužnica je bila znatno uža, ali i teža. Ona je teretila četvoricu optuženih za konkretan pokušaj ubistva regenta Aleksandra.

11.septembra 1916. oko 17 sati na putu kod sela Ostrova ispalio dva hica iz puške na automobil u kom se vozio regent. Kao saučesnik bio je optužen Mehmedbašić, dobrovoljac i učesnik u Sarajevskom atentatu. Majstorski je uklopljen događaj na putu za Ostrovo sa činjenicom da je Malobabić baš taj dan boravio u tom selu, baveći se trgovinom. Optužbi je išlo na ruku i Malobabićevo držanje na sudu, gde je davao konfuzne izjave i čak priznao da mu je Apis nagovestio neki „tajni zadatak“.

Držanje optuženih Crnorukaca na samom Solunskom procesu nije bilo na visini. Izjavljivali su kako su znali samo za zagraničnu aktivnost svoje organizacije, koju su omalovažavali i predstavljali neozbiljnom. Odgovornost za njeno uplitanje u politiku su prebacivali na Apisa. I on sam se vrlo slabo branio. Opovrgavao je krivice za koje je bio optužen, ali je priznao da se mešao u unutrašnje-političke prilike, naročito tokom „majske krize” 1914, ali kao pojedinac, a ne u ime organizacije „Ujedinjenje ili smrt!“. Za nju je tvrdio da je bila patriotska a ne prevratnička i da se ugasila posle balkanskih ratova.

Solunski proces je i sa pravne tačke gledišta imao mnogo nepravilnosti. Pre svega, pukovnik Mišić nije mogao biti predsednik suda, jer je po profesiji bio aktivni oficir, a ne pravnik. On je proces vodio samovoljno, optuženi nisu mogli da angažuju advokate koje su hteli a nije saslušan ni jedan svedok odbrane. 

U takvim uslovima, Niži sud za oficire je 23. maja 1917. doneo presudu po kojoj su svi optuženi proglašeni krivim i to za pripremanje prevrata i pokušaj ubistva regenta. Optuženi Dragutin Dimitrijević, Milan Gr. Milovanović, Radoje Lazić, Čedomir Popović, Vladimir Tucović, Velimir Vemić, Bogdan Radenković, Ljubomir Vulović i Rade Malobabić osuđeni su na smrtnu kaznu, dok su Damnjan Popović i Muhamed Mehmedbašić dobili po 15 godina zatvora. Posle žalbi koje su osuđeni podneli, Viši vojni sud je Popoviću i Radenkoviću kazne preinačio na 20 godina zatvora, a Damnjanu Popoviću povećao za 5 godina.

Sasvim je očigledno da je Solunski proces bio montiran. Zbog izmišljenih optužbi i velikih nepravilnosti u njegovom sprovođenju, često je bio kvalifikovan i kao „sudsko ubistvo“. Razlozi za njegovo pokretanje bili su unutrašnjepolitičke prirode. Jasno je da crnorukci nisu planirali ubistvo regenta i prevrat septembra 1916, kako su optuženi. 

Odluka da se Apis neizostavno mora likvidirati imala je dublju pozadinu. Naime, u to vreme sile Antante su otpočele tajne pregovore o separatnom miru sa novim austrougarskim carem Karlom, koji je važio za pobornika politike mira. U ime Antante, pregovore je sa Karlom vodio njegov rođak, francuski oficir princ Sikst Burbonski. Jedno od spornih tačaka bilo je i pitanje Srbije. U početku je Karlo tražio da ona uđe u sastav Austrougarske, u sklopu jugoslovenske jedinice koja bi se formirala, ali je kasnije od toga odustao i čak joj priznavao pravo da dobije izlaz na more u Albaniji. Međutim, zahtevao je da Srbija apsolutno prekine svaku neprijateljsku aktivnost protiv njegove carevine i da raspusti sve organizacije koje su se time bavile. Srpski režim je naslutio ili saznao za te pregovore, pa je došao na ideju da Solunski proces iskoristi da obezbedi svoj opstanak u slučaju takvog završetka rata. Naime, odmah po podnošenju druge optužnice, Apis je sudu podneo tajni raport o Sarajevskom atentatu. Nadao se da će proces biti prekinut pošto on obznani svoje zasluge, jer niko neće smeti da osudi ubicu Ferdinanda. Moguće je da je njemu tako nešto i nagoveštavano. U svakom slučaju, Apisov raport je dobro došao vlasti u vreme kada se očekivao separatni mir ili čak poraz Antante.

Posle procesa i Stojan Protić je potvrdio da je Apis morao biti ubijen zbog „jednog tajnog dokumenta“, a sam regent je u jednom pismu zabeležio da Apis nije mogao biti pomilovan iz „viših državnih razloga”. Tako je Apisu njegov raport, umesto da mu donese oslobođenje, zapravo došao glave. Po izricanju smrtne presude, on je postao svestan toga i to je i rekao zatvorskim čuvarima. U svojoj „Poslednjoj volji“ zapisao je sledeće redove: „I ako osuđen od oba suda na smrt i lišen milosti Krune, ja umirem nevin i sa ubeđenjem, da je moja smrt bila potrebna iz viših razloga Srbiji. Neka Srbija bude srećna i neka se ispuni naš sveti zavet ujedinjenja celog Srpstva i Jugoslovenstva, pa ću i ja posle moje smrti, biti srećan i blažen, a bol, koji osećam što ću od srpske puške poginuti, biće mi lakši, u uverenju, da je ta puška upravljena u moje grudi, radi dobra Srbije, rado onog dobra Srbije i Srpskog naroda, kome sam ja bio posvetio ceo svoj život.

Pročitajte ako niste: Crna ruka nad Srbijom: Prvi deo – Počeci zavereništva

Filip Gajić

Autor: Filip Gajić

Žurnalista – terorista sa životnom devizom: Kom obojci – Tom i Džeri.