6. i 7. januara 2016. godine navršilo se tačno 100 godina od završetka Mojkovačke bitke, jedne od najznačajnijih bitaka u Prvom svetskom ratu. Iako su gotovo sve bitke Velikog rata koje je vojevala srpska vojska bile od velikog značaja za konačni ishod rata, upravo je Mojkovačka bitka bila ključni događaj koji je uticao na preporod srpske vojske posle velikih gubitaka.

Ovo je bio jedan od najsvetlijih primera žrtvovanja u Prvom svetskom ratu kada je Sandžačka vojska Kraljevine Crne Gore zaustavila austrougarsku ofanzivu i pomogla srpskoj vojsci da se povuče iz pravca Peći preko albanskih i crnogorskih planina ka Jadranskom moru i kasnije Krfu. Borba crnogorske vojske protiv nadmoćnih Austro-Ugara često se poredi sa podvigom vojnika spartanskog kralja Leonide protiv Persijanaca kod Termopila, a Crna Gora, zahvaljujući herojima sa Mojkovca, i danas ponosno nosi titulu Srpske Sparte. Značaj Mojkovačke bitke možda najbolje opisuju reči Svetog vladike Nikolaja: „Da ne beše onog krvavog Božića na Mojkovcu, ne bi bilo ni našeg vaskrsenja na Kajmakčalanu.“

Na Vidovdan 28. juna 1914. U Sarajevu je izvršen atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Ovaj čin mladih srpskih rodoljuba, na čijem je čelu bio Gavrilo Princip, bio je povod da Centralne sile objave rat maloj i u dva Balkanska rata, istrošenoj Srbji. 23. jula Austro-Ugarska carevina Srbiji upućuje ultimatum koji dovodi u pitanje njenu nezavisnost i suverenitet. Kraljevina Crna Gora, ne mareći za posledice, staje uz rame svoje srpske braće kako bi sa njima podelila ratnu sudbinu. U trenutku izbijanja Prvog svetskog rata Srbija je imala oko 4,5 miliona, Crna Gora 446 hiljada, dok je moćna Austro-Ugarska carevina imala 55 miliona stanovnika.

Nezadovoljna odgovorom na ultimatum, Austro-Ugarska 28. jula 1914. objavljuje rat Srbiji.

U teškim trenucima srpska vlada traži podršku bratske Crne Gore koja, odmah po objavi mobilizacije srpskih trupa, mobiliše 35 hiljada vojnika i prihvata predlog da se srpskom i crnogorskom vojskom komanduje iz jednog Generalštaba.

Crnogorska vojska tog vremena bila je narodna vojska u svakom smislu te reči – malobrojna, oskudno opremljena oružjem i vojnom opremom, bez iskustva u frontalnom ratovanju ali sa velikim iskustvom iz prethodna dva Balkanska rata.

Mojkovac

Serdar Janko Vukotić

Najpoznatiji i najugledniji oficir crnogorske vojske bio je serdar Janko Vukotić, rođen 1886. godine, u Čevu, u kući znamenitih vojvoda i serdara. Sa 15 godina odlazi u Modenu, gde se školuje na italijanskoj Vojnoj akademiji. Predvodeći Istočni crnogorski odred u Balkanskom ratu, razbija turske garnizone i oslobađa Sandžak i Metohiju. Pored vojne, serdar Janko Vukotić imao je i zapaženu državničku i diplomatsku karijeru, ali najveću slavu stiče u Prvom svetskom ratu, kao komandant crnogorske Sandžačke vojske, čiji je cilj bio da zajedno sa užičkom vojskom prodre što više u pozadinu neprijatelja i smanji pritisak na glavnom frontu u Zapadnoj Srbiji. Serdar Janko je za načelnika Vrhovne komande ponovo postavljen 17. januara 1916, nekoliko dana pre raspuštanja crnogorske vojske. Posle kapitulacije odveden je u zarobljeništvo. Po povratku iz zarobljeništva primljen je u Vojsku Kraljevine SHS, a 1926. je unapređen u čin armijskog generala. Umro je 1927. godine u Beogradu, gde je i sahranjen u Aleji velikana na Novom groblju.

Srpska vojska na Ceru i Kolubari, za mnoge neočekivano, nanosi prve poraze austrougarskoj vojsci. Ove pobede zadivile su čitav slobodoljubivi svet koji je slavio uspehe srpske vojske. Do kraja ratne 1914. godine oslobođena je skoro cela Srbija, uključujući i Beograd. Srpska vojska je podnela ogromne napore, a imala je i velike gubitke u ljudstvu zbog čega nije bila spremna za dalje ofanzivne akcije. Ratno zatišje koje je usledilo crnogorska Sandžačka vojska koristi za popunu i konsolidaciju na Drini. Njihov uspeh bio je veliki jer je prodorom u Bosnu podignut moral srbijanske i crnogorske vojske koje su naspram sebe imale daleko nadmoćnijeg protivnika.

6.septembra 1915. nemačka Vrhovna komanda uzima sudbinu balkanskog ratišta u svoje ruke. Tada se usvaja plan da austrougarska, nemačka i bugarska vojska izvrše koncentrični napad na Srbiju. Za vrhovnog komandanta jesenjeg pohoda 1915., koji je za cilj imao potpuni slom Srbije i Crne Gore, imenovan je August fon Makenzen. Nemci i Austro-Ugari napadaju Srbiju 5. oktobra, a Bugari 14. oktobra 1915.

U ovom pohodu divizija Franca Kalzera bazirana u Višegradu imala je za cilj da razbije Vukotićevu Sandžačku vojsku na desnoj obali Drine. U jesenju, odlučujuću fazu ratovanja 1915. godine, crnogorska (Sandžačka) vojska ušla je relativno popunjena, reorganizovana i oružano bolje snabdevena. Crnogorska vojska bila je organizovana u tri divizije: I divizija pod komandom brigadira Mila Matanovića, II divizija pod komandom brigadira Pavla Vujisića i III divizija Luke Gojnića. Ove tri divizije držale su front od Višegrada do Šćepan polja u dužini od 80 km.

Pred naletom moćnog neprijatelja, srpska vojska je prinuđena na strategijsko povlačenje nakon kobnog udara bugarske vojske. Srpska vojska se sve više povijala ka Kosovskom basenu, a njeno levo krilo bivalo je sve više nezaštićeno. Crnogorska Sandžačka vojska ostala je usamljena u ovom delu, primivši na sebe sudbonosni zadatak – da brani dugu liniju severne crnogorske granice, a istovremeno da štiti bok srpskih trupa u povlačenju.

Borbe koje se u literaturi i narodnom sećanju označavaju kao Mojkovačka bitka, počele su jugo-istočno od Višegrada, 22. oktobra 1915., a trajaće čitava tri meseca da bi kulminirale 6. i 7. januara 1916.

29.oktobra crnogorska Vrhovna komanda upućuje depešu srpskom vojnom vrhu u kojoj se kaže da će Crnogorci nastojati da po svaku cenu odbrane bočne napade neprijateljskih trupa sa strane Višegrada i Užica, kako bi osigurali odstupnicu srpskoj vojsci i odužili se Srpstvu.

Po strahovitom nevremenu vođene su danonoćne borbe između dobro opremljenih i naoružanih Kalzerovih soldata i promrzlih ratnika Janka Vukotića. Neprijatelj je vršio silovite napade na linije Sandžačke vojske, ali je herojski otpor Crnogoraca prikovao 62. austrougarsku diviziju na Višegradskim položajima i onemogućio dalji prodor ka Užicu i Raškoj. Poslednje nedelje oktobra i početkom novembra vođene su paklene borbe na Limu i Rzavu.

Za to vreme Bugari presecaju srpske trupe koje se kreću na liniji ka Vardaru, a jedini pravac povlačenja postaje onaj prema Kosovu i Metohiji. Tih prvih dana novembra Srbija se grčevito borila u obruču triju moćnih carevina. Silan narod sručio se ka Kosovu, ostavljajući za sobom opustela sela i gradove. Srbima je bio zakrčen put prema Skoplju, a s druge strane izdizale su se zaleđene vrleti Prokletija. Jedini slobadan pravac ostao je onaj ka Crnoj Gori, ali tamo su vodili tesni planinski putevi preko Čakora.

5. novembra Makenzen daje naređenje generalu Kevešu da izvrši energičan udar i ovlada dolinom Lima i visovima kosovsko-metohijske nizije.

Serdar Janko Vukotić nema informacije šta se dešava na njegovom desnom krilu, te svoj štab premešta u Pljevlju, a ubrzo potom u Prijepolje. Predviđajući da će uslediti austrougarski proboj između njegove vojske i srpskih trupa, šalje izviđačku četu Lovćenske brigade prema Javoru. 8. novembra ujutru, hitri Lovćenci pristižu posle usiljenog marša na Karađorđev šanac i susreću se oči u oči sa neprijateljskim prethodnicama. Bez predaha i zastoja otpočele su oštre borbe. Iza austrougarske prethodnice od Ivanjice nastupa ceo 19. korpus generala Trolmana. Istog dana u serdarev štab pristižu izveštaji sa Javora. Vukotić smesta šalje čitavu Lovćensku brigadu, dok u rezervi ima još samo nepotpunu Kolašinsku brigadu. Sa njom serdar Janko kreće put Javora i tamo osviće 10. novembra. Od raspoloživih snaga formira Javorski odred, koji poverava načelniku štaba Petru Martinoviću. Borbe su krvave i nemilosrdne, jer i serdar Janko i Trolman znaju značaj Karađorđvog šanca i Javora. Odnos snaga je nejednak, ali je hrabrost i odvažnost na strani Crnogoraca.

Crnogorci nakon silnih borbi 8-16 novembra uspevaju da odbrane Karađorđev šanac, što je umnogome omelo planove Austro-Ugara o daljem nastupanju. Makenzenova naredba da se ovlada dolinom Lima i preseče put srpske vojske ostala je neizvršena.

Vukotić se zatim planski povlači, ostavljajući manje jedinice koje će ometati odstupanje neprijatelja.

Srpske armije mogle su decembra 1915. da otpočnu svoje povlačenje prema Crnoj Gori, pravcem Peć-Podgorica-Skadar. Štab crnogorske vojske sa  Jankom Vukotićem premešta se u Kolašin, a vojska se povija u odbrambeni raspored prema tokovima Tare i Lima od Šćepan-polja i Čakora i zauzima položaje na čuvenim Mojkovačkim vratima. Tih dana Sandžačka vojska broji oko 16.000 ljudi.

Borbe na Mojkovcu započele su 17. i 18. decembra. Teško se kroz istoriju mogu naći primeri da se tako mala vojska našla u opasnijoj i odgovornijoj situaciji. Crnogorci ratnici na Mojkovcu stajali su pred najtežim iskušenjima, no ipak, prve austrougarske napade Crnogorci su odbili.

Oslabljena I armija vojvode Mišića nalazila se tih dana u rejonu Andrijevice, odakle je 22. decembra krenula prema Podgorici i Skadru.

Danonoćnim borbama na Medenom guvnu i Bojnom polju 22. i 23. decembra odbijeni su neprijateljski napadi. Napad na Mojkovačka vrata neprijatelj je skupo platio. Po nekim izveštajima Austro-Ugari su imali gubitke od oko 500 ljudi, zbog čega se neće usuditi da napadnu Mojkovac sve do Badnjeg dana, 6. januara, 1916.

Mišićeva I armija u međuvremenu se neometano povukla ka Podgorici i Skadru, a crnogorska vojska je ostala na Mojkovačkim vratima gde se ušančila polovinom decembra.

Kruna Mojkovačke operacije otpočete 22. oktobra na obalama Drine, odigrala se na Badnji dan i pravoslavni Božić 1916. na samom Mojkovcu.

Austrougarska 205. brdska brigada kreće silovito ka Mojkovcu na Kolašinsku brigadu Miloša Medenice ranom zorom 6. januara. Po velikom snegu nastao je pravi pakao po zavejanim šumama i kosama Bojne njive. Čitavog dana trajali su nemilosrdni sukobi podno zavejanih vrhova Bjelasice. Što su nasrtaji neprijatelja bili drskiji i uporniji, borbeni duh Crnogoraca bio je sve veći. Sudari dveju vojski najčešće su se rešavali borbama prsa u prsa – bombama i bajonetima.

Krvave slike koje su se tada mogle videti na Mojkovcu umnogome su podsećale na predstave grčkih ratnih mitova, što je Mojkovcu dalo epitet srpskih Termopila.

I pored napora Rajnelovih soldata da osvoje Razvršje, centar odbrane Mojkovca, bili su uzaludni iako su Austro-Ugari ne štedeći sebe prolivali krv da ostvare svoj cilj. Crnogorci nisu imali snage da odbiju protivnika sa vrlo važne Bojne njive, ali su zato zadržali Razvršje.

I pored mnogih napora obe vojske, bitka se rešila tek sutradan, na pravoslavni Božić, 7. januara.

Po običaju velikih vojskovođa, serdar Janko stiže na položaje na Badnje veče, kako bi odlučio šta valja činiti sutradan. Sa crnogorskim oficirima Vukotić donosi odluku da se ne odstupa niti da se brane položaji, već da se napada. Do ponoći su svi crnogorski vojnici saznali za planirani napad ujutru u zoru.

Ranom zorom počeo je završni čin Mojkovačke bitke napadom Uskočkog bataljona na bok neprijatelja. Za Uskočkim bataljonom nastupa Kolašinska brigada i napada neprijatelja koji je bio spreman na kontraofanzivu. Po kasnijim svedočenjima preživelih crnogorskih vojnika, tada je nastao pravi pokolj na bojištu, prvo puškama sve dok sve zalihe municije nisu bile potrošene, a zatim i bajonetima, prsa u prsa, na smrt i život.

I tako se tokom čitavog krvavog Božića 1916. smenjivao juriš za jurišom. Pojedini položaji pretrpani leševima i krvavim snegom po nekoliko puta su prelazili iz ruke u ruku. Pod kontrolom Kolašinske brigade, Razvršje je i dalje dominiralo u taktičkom smislu. Bojna njiva u neprijateljskim rukama bila je velika opasnost. Drobnjački bataljon, kao poslednja rezerva tada stupa na snagu i posle dva silna juriša Drobnjaci zauzimaju Bojnu njivu.

Mojkovac

Tako je napokon mojkovačko bojište utihnulo sa smirajem tog božićnog dana, ali time nije ugašeno limsko ratno poprište u Vasojevićima. Čitavih mesec dana crnogorske trupe na Limu su držale odstupnicu srpskoj armiji. Vasojevićke brigade su zadržale čitav 8. austrougarski korpus dok se srpska vojska bezbedno povlačila iza njihovih leđa.

Na Mojkovcu je I Sandžačka divizija po cenu stradanja ostvarila ogroman vojnički podvig, zaustavila ofanzivu nadmoćnih austrougarskih snaga i odbranila svoje položaje.

Iza hrabre crnogorske vojske ostalo je veliko delo, pobeda i slava. Iako je zbog situacije na drugim frontovima Crna Gora pala desetak dana posle Božića, ipak Mojkovačka bitka zrači junaštvom i slavom u srpskoj istoriji. Samopregorom i žrtvovanjem, podvizi crnogorske vojske dostigli su sjaj legende i visinu Kosovskog mita i slavu hrabrih Leonidinih Spartanaca koji će se pamtiti i prenositi s kolena na koleno sve dok Srpstva i srpskoga roda.


Ako niste do sada, zapratite našu Lifehacker.rs FB stranicu.


Filip Gajić

Autor: Filip Gajić

Žurnalista – terorista sa životnom devizom: Kom obojci – Tom i Džeri.