„Novac potrošen u kafani je novac uložen u sećanja“, čuvena je rečenica velikog srpskog pevača narodne muzike i pesnika Tomislava Tome Zdravkovića (1938-1991).

Iako je poticao iz malog mesta blizu Leskovca, Toma je vrlo brzo postao deo ex-yu ekipe muzičara koji su uz međusobno poštovanje i saradnju stvarali dela koja nadmašuju njihov život. Možda ga današnja omladina ne poznaje po imenu, ali svako ko je barem jedanput kročio u kafanu nije izašao iz nje, a da nije zapevao: Kafana je moja sudbina, Dotako sam dno života, Svirajte noćas samo za nju.

Ono po čemu ga ljudi pamte, s obzirom da je rano napustio ovaj svet usled bolesti, jeste nešto čime sve njegove pesme zrače, a to je čista emocija. Kao što to kod velikih umetnika biva, koji u svoja dela unose svu ljubav, nežnost, bol i mržnju, tako je i Toma bio rođen da bude večan i da večnosti pokloni sve što ima.

Svoju karijeru započeo je u leskovačkim kafanama kao šegrt, pokušavajući time da izdržava siromašnu porodicu. Svake noći ovo napaćeno dete strpljivo je čekalo da se kafana isprazni koliko samo da obesi svoje parče duše i boli o mikrofon. Kafana je bila njegova zamena za ognjište gde bi se osećao sigurnim učeći o sebi, životu, ljudima, emocijama.

Mnogi muzički stručnjaci će se složiti da se Toma zbog specifične boje glasa, lirskog tenora punog romantike i melanholije, ne može svrstati samo u kategoriju narodnog pevača. Pevajući onako kako živi i živeći onako kako peva, Toma je udisao život i melodiju različitih krajeva sveta. Unevši u dotadašnju etno muziku zvuke španskog melosa, Toma je od sebe stvorio kompletnog pevača koji se može meriti sa legendarnim Huliom Inglesiasom, Demis Rusosom i Net King Kolom.

Veliki čovek, prijatelj i boem, smišljao je svoje pesme tamo gde se osećao najsigurnije, na mestu koje mu je dozvoljavalo da odglumi sebe. „Kafana je bila njegovo pozorište u kojem je svaki nastup odrađivao kao da mu je poslednji“. Gajio je posebno strahopoštovanje prema onome što stvara za sebe i za druge, pisajući samo kada ga dotakne nešto do samog dna duše. Ako bi mu manjkalo tog božanskog nadahnuća, često je umeo da izmisli neku nesreću i da se napije kako bi pokrenuo to u sebi. Hranio se inspiracijom, živeo je za muziku.

Bio je čovek koji nije mario za novac i trudio se uvek da svaku radost podeli i sa drugima, ponašajući se kao dobar domaćin u skoro svakoj tadašnjoj jugoslovenskoj kafani. Uvek je bio okružen lepim ženama, pesnicima, glumcima i ljudima iz struke koji imaju šta da kažu i da otpevaju. Iz njegovog društva niko nije mogao otići kući tužan, da nije sit ili bar napijen.

S obzirom na samokritičnost prema svome radu, umeo je da bude izrazito iskren što je ponekada išlo i do granica prekora. Bez obzira na toplinu svoje naravi, kada je bila u pitanju odbrana umetnosti njegova reč umela je mnoge da zaboli. Međutim, Tomi se praštalo, i kritika i njegov poročan život kojeg se nije stideo, samo zato što je živeo umetnost onako kako drugi nisu imali hrabrosti.

Moglo bi se reći da je ovo veliko dete došlo sa druge planete, gde je spontanost predvođena „naivnošću” ciganske igre u kojoj učestvuju sve žene kojima je Toma otpevao najlepše ljubavne pesme: Ljiljana, Sanja, Branka, Danka, Anđela, Marta, Nada …

O tome koliko je Toma Zdravković bio veliki u svojoj umetnosti svedoče i pesme koje je napisao kolegama Silvani Armenulić – Šta će mi život bez tebe dragi i Mikiju Jevremoviću – Sećaš li se, Sanja, koje nisu slučajno proslavile ova dva izvrsna pevača. Toma je umeo svačijem senzibilitetu i sposobnostima da prilagodi pesmu preživljavajući razne emocije da bi došao do stihova. Onda bi nestao, danima ne bi bilo ni traga ni glasa o njemu, verovatno u potrazi za svojim Ciganima koji ga najbolje razumeju i sa kojima se po radosti i bolu poistovećivao.

                                                           ,,Evo me opet, u krčmi staroj

                                                            Dođite cigani do moga stola

                                                            Samo uz vino i tambure vaše

                                                            U mojoj duši manje je bola”

 

Kada je rak prostate već uzeo maha, godine 1987. započeo je turneju pod sloganom ”Oproštajni koncerti”. Među njima se našao i intiman koncert za njegove prijatelje u kafani ”Dva jelena” gde je često svraćao i pevao bez honorara.

Ovaj put nije bilo lomljenja caša, tipične kafanske igre i atmosfere, već kao da je svako od prisutnih čekao svoj trenutak da uhvati Tomin pogled i da se kroz pesmu oprosti sa njim.

I dalje se priča kako mu je posle jednog izvođenja u Skadarliji prišla devojčica koja je prodavala ruže, požalivši se kako od nje nije kupio nijedan cvet. Istog trena joj je dao sve što je te noći zaradio, što je bilo otprilike dovoljno da kupi jedan mali stan u Beogradu. Tako je veliki bio, čudesni Toma Zdravković – čovek iz naroda

Milica Tomić

Autor: Milica Tomić

Pored čula mirisa, kao glavnog saputnika kroz život, ona se ipak najbolje snalazi kada igra.