Možda je tek sada, pred kraj 2015. godine pravo vreme da se zapitamo da li će roboti pokoriti ljudsku rasu? Naučnici i istraživači: Dr Fumija Iida, Sajmon Huser i Lucijus Brodbek napravili su takozvanu „majku robota“ koja bez ljudskog uplitanja sama kreira i iz generacije u generaciju poboljšava svoju decu.

Reč robot prvi put je upotrebljena 1921. godine u komadu „R.U.R.“ koji je napisao češki pisac Karl Čapek. 1954. godine napravljen je prvi digitalni robot od strane Džordža Devola, koji je nazvan Unimate. Ovo je bio industrjski robot i radio je na montažnoj traci Dženeral motorsa.

Pored ogromnog razvitka ovih mašina, do rada gore pomenute trojke, nije zabeležen slučaj samostalnosti robota u izvršavanju i odabiru operacija, kao i kreativnosti u dodatku određenih komponenata.

Ovaj projekat se sastoji iz jedne robotske ruke koja je, opremljena potrebnim sirovinama i virtuelnom memorijom, stvarala sve složenije i naprednije verzije malih robota. Ovi mali roboti su krajnje jednostavni, sastoje se uglavnom od kockice u kojoj se nalazi mali motor i imaju sposobnost kretanja.

„Majka“ je na osnovu poželjnih i nepoželjnih osobina ispitivanih kod dece-robota, beležila i prenosila u narednim generacijama poželjne virtuelne gene. Kod novonastalih robota mereno je vreme za koje prelaz zadate rute. Zanimljivo je to što je na kraju čitavog ogleda, poslednji model ispitivanih „jedinki“ bio dva puta brži od onih koje su prve napravljene.

Praćenjem razvoja robota potomaka, može se naići na analogiju sa principima evolucije živih bića. Svakako, roboti nisu isto što i živa bića, ali raznim isprobavanjem, prolongiranjem ili škartiranjem određenih osobina tokom stvaranja, može se naići na analogiju između mehanizama rada evolucije i majke robota. Međutim, s obzirom da ovakva vrsta potomaka nije sposobna za dalji rast i razvoj, beneficije vezane za biološka proučavanja će morati da sačekaju razvijeniju robotiku.

Istraživanja vezana za robote koji se sami reprodukuju su rađena i ranije, ali nisu izlazili iz okvira kompjuterske simulacije, pa je iskorak u vidu fizičke predstave veoma značajan. Mašina je u svojoj kreativnoj slobodi ispoljavala ideje koje inženjeri ne bi ni uzeli u obzir. Upravo zbog toga, veoma je značajno izvesti ovakva proučavanja.

Za buduće tehnološke inovacije u kojima mašine ne bi bile samo sredstva za ponavljanje istih radnji, kao što je to slučaj u mnogim fabrikama, značajno je uvideti kako se ideja i novi dizajn razvijaju iz statističkih procesa. Takođe, ovakav pristup pruža uvid u to koliko je sirovina, vremena, novca i energije potrebno da se rodi nešto zaista novo.

Bez brige, ovde se neće realizovati scenario iz Matrixa, ili Terminatora. Roboti koji se razmnožavaju nisu svesne biološke tvorevine, već samo mašine. Stoga, bilo kakav napredak na ovom polju, biće u ljudskim rukama. Poenta izučavanja jeste usmerenost kao što boljem inženjeringu osnovnih mehanizama kreativnosti.

Napredak u proučavanju ove i sličnih pojava ostvario bi se kombinacijom fizičkog stvaranja i kompjuterske simulacije, što se očekuje u nekom od narednih projekata.

 

 

Marija Brzić

Autor: Marija Brzić

Ja sam u izvesnom smislu nešto između Boga i ničega.

marija@lifehacker.rs